Danski period (1625-1629)

Danski period (1625-1629)

5.1. politička situacija uoči početka ratnih dejstava - nerešeni odnosi izmedju katolika i protestanata u Nemačkoj - španski plan za kontrolu nad Baltikom i osvajanje Nizozemske

Pobedama katoličke lige rat nije okončan. Ključne suprotnosti unutar samog Carstva a i izmedju evropskih sila nisu bile rešene. Glavni cilj katoličke lige u Nemačkoj bio je oduzimanje velikih poseda od protestantskih kneževa što je tek trebalo da otpočne tako da su odnosi izmedju protestanata i katolika u Nemačkoj i dalje bili zategnuti i puni nepoverenja uprkos lojalnosti koju su neki nemački protestantski kneževi ispoljili prema caru u češko-falačkom periodu rata. Zato vojska lige pod Tilijem nije raspuštena.
Španiji zbog rata sa Holandijom nije išlo u prilog smirivanje stanja u Nemačkoj. Svemoćni prvi ministar Olivares planirao je da slomi ekonomsku moć Holandije. Ova mala država je upravo zahvaljujući svojoj razvijenoj trgovini i privredi uspevala da dugo pruža žilav otpor Španiji i stane rame uz rame sa velkim evropskim silama. Holandija je za Špance predstavljala omrznutog neprijatelja ne samo zato što su polagali legitimno pravo na njenu teritoriju, i smatrali je jeretičkom nego i zbog toga što je ugrožavala njihovu kolonijalnu imperiju. Olivaresov plan, tzv. almirantazgo, bio je stvaranje velikog pomorskog i trgovinskog saveza koji bi trebalo da čine Španska Nizozemska, gradovi Hanze i Poljska. Olivares se nadao da će rat preneti na holandske prostore na Baltiku i tako oslabiti pritisak na španske kolonije u Novom Svetu. Holandsko-španski rat trajao je sve vreme tridesetogodišnjeg rata tj. do 1648. i vodio se i u Holandiji ali i na morima.
Engleski kralj Džems I je, shodno svojim predstavama o važnosti svog kraljevskog dostojanstva, pokušavao da igra ulogu pomiritelja. Njegova ćerka Elizabeta bila je udata za Fridriha V Falačkog a u cilju poboljšanja odnosa sa Španijom nameravao je da oženi svoga sina Čarlsa španskom princezom. Nadao se da će na taj način uspeti da privoli Špance da vrate Falačku njegovom zetu koji se potucao od Češke do Nizozemske. Ova politika je u Engleskoj nailazila na otpor i u parlamentu i u narodu. Englesko javno mnjenje bilo je od Elizabetinih vremena protivšpanski raspoloženo a u svojoj zemlji videlo je glavnog zatočnika protestantske vere. Do braka izmedju Čarlsa i španske princeze (na veliko oduševljenje Engleza) nije došlo. Džems I (umro 1625) i njegov naslednik Čarls I su pod pritiskom parlamenta počeli da se okreću protiv Španije i savezu sa Francuskom.
U Francuskoj je sada glavnu reč vodio kardinal Rišelje čija je spoljna politika bila dosledno antihabsburška. Savladao je otpor dvorske kamarile i kraljice-majke Marije Mediči i učinio kraj politici dobrih odnosa sa Španijom. Vratio se tradicijama Anrija IV i počeo da podbada kako katoličke tako i protestantske nemačke kneževe u otporu carskoj vlasti. Njegovi agenti pojavljivali su se na dvorovima protestantskih kneževa i nisu štedeli novca kako bi zaoštrili odnose unutar carstva. Rišelje, katolički prelat, podržavao je, shodno antihabsburškoj politici, protestantsku stranu u tridesetogodišnjem ratu a istovremeno je (1625-29) oružjem suzbijao hugenote u Francuskoj. U ovo vreme još nije bio spreman da otvoreno zagazi u rat sa Habsburzima ali je pružao diplomatsku i finansijsku podršku njihovim neprijateljima.
Dve skandinavske protestantske sile, Švedska i Danska, bile su spremne da se založe za stvar svoje vere ali i životno zainteresovane za prevlast na Baltiku zbog čega su 1611-13. medjusobno ratovale. Obe će se umešati i u tridesetogodišnji rat.

5.2. Sporazum u Hagu - Kristijan IV

Diplomatska akcija kardinala Rišeljea i Holandije dovela je do ugovora u Hagu, 9. decembra 1625. godine. Savez je sklopljen izmedju Engleske, Holandije i Danske uz saglasnost Francuske.
S obzirom na vojnu slabost Engleske, očekivalo se će glavni teret ratovanja poneti danski kralj Kristijan IV. Mada sklon piću bio je sposoban vladar koji je umeo i da predvodi vojsku u ratu i planira izgradnju novih naselja što ga je činilo omiljenim kod podanika. Novčana pomoć saveznika omogućila je Kristijanu IV da okupi jaku vojsku. Za rat se ponovo spremao i Fridrih Falački. Ernst Mansfeld je, novcem dobijenim od saveznika, vrbovao najamnike za falačkog izbornika. Mansfeldova i Kristijanova vojska brojem je daleko nadmašivala carsku.

5.3. Nepoverenje izmedju cara i lige - poveravanje komande Albrehtu Valenštajnu - Valenštajn poslednji kondotijer

Car se nalazio u nezavidnom položaju. Njegove vojskovodje Busiko i Dampijer su poginuli. Novca za plaćanje najamnika mu je nedostajalo. Na trupe katoličke lige pod Maksimilijanom Bavarskim i Tilijem niti je mogao niti želeo da se sasvim osloni. Bilo je krupnih razmimoilaženja izmedju cara i lige. I liga je bila uporište plemićke reakcije i otpora centralnoj vlasti. Oslonac na vojsku lige doveo bi cara u veću zavisnost od velikaša, u prvom redu Maksimilijana Bavarskog, a caru je trebala sopstvena armija.
Rešenje se pojavilo u vidu češkog magnata Albrehta Valenštajna. On je ponudio caru da o svom trošku za njega digne i izdržava vojsku od 50.000 ljudi. Jedini Valenštajnov uslov bio da bio je slobodno odlučuje o operativnoj upotrebi vojske. Car je ponudu morao da prihvati. Imenovao je Valenštajna aprila 1625. Vrhovnim kapetanom (glavnokomandujućim) carske armade.
Valenštajn je jedna od najznačajnih i najupečatljivijih ličnosti Tridesetogodišnjeg rata. Kroz njegov životpois oslikava se duh jednog vremena i jednog rata koji je ostao upamćen po strašnoj svireposti. On je poslednji veliki kondotijer - posle Tridesetogodišnjeg rata evropski vladari će umesto oslonca na najamnike početi da uvode stajaću vojsku. Valenštajn je ptoticao iz skromne, protestantske plemićke porodice. Sa 13 godina je ostao siroče. Odgajio ga je stric. Vaspitan je u duhu moravske braće i studirao teologiju na luteranskom univerzitetu u Altdorfu. Sa 19 godina postao je vojnik a sa 23 se obratio u katoličanstvo. Prema veri je bio ravnodušan - zato je podlegao uticajima astrologa. Bio je sposoban vojnik i istakao se u ratu sa Venecijom. Postao je jedan od najbogatijih ljudi u Evropi. Temelji ovog bogatstva bili su mirazi iz dva braka. Učestvovao je u gušenju češkog ustanka i bici na Beloj gori. Decembra 1621. postao je guverner Češke i član konzorcijuma katoličkih profitera koji su se bogatili na taj načni što su smanjivali vrednost češkog novca. Sredstvima stečenim špekulacijama i plenidobm imanja protestanata kupio je oko 60 poseda pogubljenih ili prognanih čeških plemića. U zgrtanju imetka bio je bezobziran i često je koristio nedaće svojih suseda. Njegova imanja zauzimala su otprilike pola Češke. Dobrima se upravljalo po načelima moderne ekonomije i donosila su velike prihode. Valenštajnov glavni finansijski agent bio je holandski kalvinista Jan de Vit, bankar u Pragu. On je poput kralja boravio u palati Valenštajn u Pragu - u nju je vodilo šest kapija (srušeno je stotinu kuća da bi se obezbedio dovoljan prostor za gradnju). Nekoliko sličnih baroknih zamkova širom Češke bili su takodje njegovo vlasništvo. Unutrašnjost zamkova bila je skupoceno opremeljena. Plemići iz najboljih porodica otimali su za službu kod njega. Imao je šezdeset paževa za koje su odela šili najbolji majstori. U predsoblju je neprestano stajala straža od 50 vojnika. Za uobičajeni ručak nije nikada iznošeno ispod stotinu jela. Kada je putovao po Češkoj u pratnji je bilo oko stotinu šestoprega i četvoroprega a iza njih se kretala posluga u šezdeset jednoprega. Šest barona i isto toliko vitezova stajalo je neprestano oko njega čekajući naredjenja. Dvanaest patrola kružilo je oko dvorca otklanjajući svaku buku. Valenštajn je mnogo radio i zahtevao tišinu. Do dvorca nije smelo da dopre kloparanje kola pa su, neretko, ulice bile zatvorene lancima. Valenštajn je bio visok, kratke crvene kose i sitnih očiju. Zatvoren i povučen, vrlo je malo govorio. Većinu svojih dokumenata pisao je svojeručno i što je moguće manje važnih poslova poveravao svojim podredjenima. Zahvaljujući bogatstvu ali i izvanrednim organizatorskim sposobnistima stvorio je delotvornu najamničku vojsku jačine od 50.000 ljudi. Sastav njegove vojske bio je u narodnosnom pogledu šarolik - gotovo da nema veće evropske nacije koja nije zastupljena bar sa nekoliko svojih predstavnika - ali je na bojnom polju delovala jedinstveno. Vojnici i oficiri bili su gotovo opčinjeni Valenštajnovom ličnošću i bili spremni da ga bespogovorno slede. U redovima Valenštajnove, kao i carske vojske tokom celog Tridesetogodišnjeg rata borio se i veliki broj Srba i Hrvata iz vojne krajine (računa se da ih je kroz rat prošlo ukupno oko 10.000).

5.4. tok ratnih operacija - bitka kod Desaua - Mansfeldovo nastupanje prema Transilvaniji - Mansfeldova smrt - poraz Kristijana IV kod Luter am Baremberga - Valenštajnova osvajanja na Baltiku - mir u Libeku

Pred početak operacija u danskom periodu Tridesetogodišnjeg rata, vojske obeju strana koncentrisale su se u severnoj Nemačkoj. Bile su približno jednako brojne - oko 65.000 ljudi. Postojala su dva fronta: Tili je stajao naspram Kristijana IV u Vestfaliji a Valenštajn je svoje trupe grupisao prema Mansfeldu na Labi.
Dejstva je 25. aprila 1626. počeo Mansfeld napadom na Valenštajnov mostobran kod Desaua na Labi. Četa Holandjana kojoj je najviše verovao je odbačena a za njom se i konjica dala u paničan beg. Protestanti su pretrpeli težak poraz i izgubili oko 4.000 ljudi. Mansfeld je tada krenuo kroz Šleziju prema Madjarskoj sa namerom da se spoji sa snagama Betlena Gabora. Valenštajn ga je u stopu pratio. Mansfeld je, sredinom oktobra 1626. uspeo da se sjedini sa erdeljskim vojvodom. Madjari koji su bili u obe vojske odbijali su da se bore jedni protiv drugih pa je kolebljivi Betlen Gabor sklopio mir sa carem. U takvoj situaciji Mansfeld je uputio deo svojih trupa u Šleziju a sam je krenuo u Veneciju u nameri da obezbedi novčana sredstva za prikupljanje nove vojske. Umro je na putu, verovatno u Rakovici kod Ogulina.
Pošto je ostao bez saveznika i obećane engleske pomoći, danski kralj Kristijan IV našao se u nepovoljnom položaju. Nije više bio u stanju da vodi duge iznurujuće operacije pa je krenuo u ofanzivu na jug, u bogatu Tiringiju. Pratio ga je Tili koji mu je preprečio put kod sela Luter am Barenberg. Do bitke je došlo 27. avgusta 1626. i trajala je tri dana. Danci su tri puta jurišali na carske rovove (predvodio ih je jednom sam kralj) ne bi li se domogli topova ali uzalud. Kristijan IV je poražen a njegova vojska je pretrpela velike gubitke u ljudstvu. Tili mu je zaplenio svu artiljeriju. Danci su počeli da se povlače ka severu. Tiliju se pridružio i Valenštajn koji se vratio iz Madjarske. Danci su izgubili čitav niz tvrdjava. Težak poraz doživeli su kod Kozela u Šleziji - 66 većih i manjih zastava je poslato za Beč gde su nošene u procesiji koju je posmatrao i turski poslanik koga je trebalo uveriti u moć Carstva. Protestanti su pretrpeli još jedan udarac - 1626. umro je veliki ratnik i borac za veru Kristijan od Braunšvajga - pravi vitez i hrabar čovek, "Božji prijatelj i papski neprijatelj" (Gotes Freund Papstes Feind).
Saveznici su ipak bili zadovoljni držanjem danskog kralja koji je uspeo brzo da se pribere i predje u uspešnu odbranu. Kako je imao prevlast na moru, Kristijan IV se 1627. ograničio na desantne operacije manjeg značaja. U želji da ojača carevu vlast Valenštajn je potisnuvši Tilija nastavio samostalno da osvaja protestantske gradove na severu duž Baltičkog mora. Osvojio je u Meklenburgu gradove Vizmar (1627) i Roštok (1628). Počeo je da gradi i flotu - to je značilo praktično ostvarenje Olivaresovog plana o dominaciji Baltikom. Valenštajn je poneo titulu Admirala Baltičkog i nemačkog mora. Zaustavljen je kod Štralzunda koji je uzalud opsedao jula-avgusta 1628.
Poput opsada Lajdena (1574), La Rošela (1573, 1627-28) i pohoda nepobedive armade na Englesku (1588) odbrana Štralzunda predstavlja jednu od epopeja u istoriji protestantske Evrope koja je i sada bez daha pratila borbu za koju je mislila da odlučuje o opstanku. Pored toga što je bio oličenje otpora ovaj hanzeatski grad je bio ključna strateška tačka za gospodarenje Baltikom. "Za sudbinu Štralzunda bila je vezana sudbin severne Evrope i sudbina nordijskog sveta." (Ranke) - U grad su se slegali izbeglice iz mesta koja je opustošila katolička vojska. Njihova potresna svedočenja opredelila su i gradjane Štrallzunda na odsudnu borbu. Neki su spas potražili u bekstvu preko mora - veći broj žena i dece otplovio je u Švedsku. Gradski oci su odašiljali glasnike protestantskim kneževima i preklinjali ih da pomognu. Stigli su švedski i škotski dobrovoljci od kojih su se ovi poslednji naročito isticali hrabrošću U Danskoj je uvećana trošarina. Dansko i norveško plemstvo je dobrovoljnim prilozima omogućilo "Hrabrom kralju", kako su nazivali Kristijana IV, da pripremi odbranu. Dancima su, što nije bio ranije slučaj, u pomoć priskočili njegovi neprijatelji Švedjani koji su strahovali da će njihova luteranska država biti sledeća žrtva Kristijan IV je opremio flotu i 8.000 vojnika da krene u pomoć Štralzundu. Valenštajn je morao da digne opsadu grada. I pored toga pobeda je bila na strani katolika i Kristijan IV je bio prinudjen da 22. maja 1629. potpiše nepovoljan mir u Libeku. Danska se njime obavezala da se više neće mešati u unutrašnje stvari carstva.

5.5. Nesuglasice izmedju cara i lige - Edikt o Restituciji - francuska podrška nemačkim kneževima - sastanak u Regensburgu - otpuštanje Valenštajna

Suprotnosti u carstvu su došle do punog izražaja. Nemački kneževi ne samo protestantski nego i katolički uplašili su se jačanja centralne vlasti. Ustremili su se na Valenštajna koji je svojim pobedama ojačao ugled krune i sa svojom ogromnom, pouzdanom vojskom bio glavni oslonac Ferdinandove moći. Uz to su bili zavidni češkom skorojeviću koji je prigrabio suviše vlasti. Posebno ih je iritiralo što je Valenštajn proglašen za vojvodu od Meklenburga umesto poraženih i zbačenih zakonitih vlasnika.
Car je, još pre svršetka ratnih operacija, 6. marta 1629. doneo tzv. Edikt o restituciji. Ovim aktom naredjeno je da se sve zemlje zauzete od protestanata posle ugovora u Pasau (1552) moraju vratiti. Takodje je dozvolio katoličkim vladarima da proteruju protestante. Za razliku od luterana, kalvinisti uopšte nisu bili priznati kao veroispovest. Osećajući se moćnim posle vojnih pobeda car je Edikt doneo sam, ne konsultujući kneževe. Samovoljno donošenje ovako važne odluke, koja je dirala u najbolniju tačku - privatnu svojinu - pogodilo je neposredno protestante ali je jako ozlovoljilo i katolike. Naročito se osećao pogodjenim moćni i bogati vodj katoličke lige, Maksimilijan Bavarski, koji se često postavljao kao carev suparnik u borbi za uticaj medju kneževima.
Sastanak kneževa izbornika u Regensburgu juna-avgusta 1630. bio je prilika plemstvu da uzvrati udarac. Car je očekivao od izbornika dva ustupka - da odobre sredstva za pomoć Španiji koja je ratovala u Holandiji i Italiji i da izaberu njegovog sina za kralja Rimljana (tj. budućeg cara). Na scenu je stupila Rišeljeova diplomatija. Francuski izaslanici boravili su u Regensburgu zbog mirovnih pregovora u ratu za Mantovansko nasledje (1627-31). Francuzi su udarac usmerili najpre na Valenštajna kao oslonac careve vojne moći. Rišeljeov agent, kapucinski monah, otac Žozef, vešto je usmeravao kneževe koje je predvodio Maksimilijan da izvrše pritisak na cara da otpusti Valenštajna. Ovaj je to i učinio 13. avgusta 1630. a za komandanta postavio vojskovodju lige Tilija. Car je takodje morao da popusti da sprovodjenje Edikta o restituciji bude nadgledano od Dijete. Zauzvrat Ferdinand nije ništa dobio - kneževi nisu odobrili ni jedan od njegova dva zahteva.
Francuska diplomatija je preduzela i druge korake u stvaranju antihabsburške koalicije. Zemlje koje su bile najviše ugrožene habsburškim prodorom na Baltik bile su Danska i Švedska. Kristijan IV je bio poražen i sada se Francuska okrenula Švedskoj.