ČARLS I (1625-1649)

ČARLS I (1625-1649)

1. Kraljeve lične osobine - kratak pregled njegove vladavine

Džems je umro 27. marta 1625. godine u 59. godini. Nasledio ga je 25-godišnji sin Čarls. Čarls I je vaspitan na dvoru u slobodnom, amoralnom i intelektualnom okruženju koje nije odgovaralo njegovoj stidljivoj, duhovno tromoj prirodi. Govorio je zamuckujući, sa škotskim akcentom i nije voleo javne nastupe. Svoju povučenost prevladao je zahvaljujući pomoći veštog Bakingema koji je sada uticaj koji je imao na Džemsa zadržao i u vreme Čarlsove vladavine. Čarls je bio veliki ljubitelj umetnosti i iza njega je ostala zbirka skultpura i slika kojoj nema ravna u istoriji engleske krune. Bio je oženjen francuskom princezom Anrijetom-Marijom, ćerkom Anrija IV u Marije Mediči. Sa njom je imao sedmoro dece od kojih su dvojica sinova kasnije vladali - Čarls II i Džems II.
Čarlsova vladavina mogla bi se podeliti u pet razdoblja: 1) 1625-1629. U ovom razdoblju su se sastala 3 parlamenta sa kojima se kralj sukobio zbog prevelikog uticaja Bakingema na vodjenje državnih poslova; 2) 1629-40. Čarls je, pošto je raspustio parlament, vladao sam uz pomoć Loda i Straforda. Lična vladavina je okončana po izbijanju rata sa Škotskom kada je kralj morao da ponovo sazove parlament; 3)1640-42. Tzv. Dugi parlament predvodjen Pimom suprostavio se kralju uklonio njegove miljenike Straforda i Loda i prinudio Čarlsa da prihvati ozbiljna ograničenja svoje vlasti. Postavila su se pitanja reforme crkve i u kojoj meri kraljeva vlast treba da podleže nadzoru parlamenta i po tome su se podelile pristalice kralja i parlamenta što je dovelo do gradjanskog rata; 4) 1642-46. U prvom gradjanskom ratu pobedio je parlament koji je imao bolje pozicije za vodjenje dugotrajne borbe, Škota za saveznike tzv. Armiju novog tipa koju je predvodio sposobni Oliver Kromvel; 5) 1646-49. Došlo je do sukoba izmedju vojske na čelu sa Kromvelom koja je predstavljala radikalnu i parlamenta koji je predstavljao umerenu struju u engleskoj revoluciji. Kralj je jednovremeno pregovarao sa parlamentom, vojskom i Škotima pokušavajući da obećanjima povrati izgubljene pozicije. Rojalisti su uz pomoć Škota pokušali da povrate vlast. Posle poraza kralj je uhvaćen, sudjeno mu je i pogubljen je 1649. godine.

2. Parlamentarna vladavina (1625-1629)

2.1. Spoljna politika - neuspeli rat sa Španijom - kraljev brak - rat sa Francuskom - ubistvo Bakingema

Razdoblje parlamentarne vladavine počelo je u znaku spoljne politike. Tridesetogodišnji rat bio je u toku i posle neuspelog pokušaja izmirenja za Španijom i Čarlsove ženidbe španskom princezom, Engleska se umešala u sukob. U viševekovnoj engeskoj istoriji njeni vojnici se nikada nisu tako slabo pokazali kao u ovih nekoliko godina.
Posle pobede katolika u prvoj fazi tridesetogodišnjeg rata (1618-25) na scenu je, podstrekivan od Engleske, Francuske i Holandije, stupio danski kralj Kristijan IV. Englezi su marta 1625. godine na kontinent poslali jedan korpus od 12.000 ljudi koji je trebao da se bori pod komandom protestantskog kondotjera Mansfelda. Englesku vojsku sačinjavali su na silu vrbovani civili, loše uvežbani, odeveni i naoružani, snabdeveni provijantom za samo 5 dana i bez novca. Hladnoća, glad i zaraze prouzrokovali su smrt i dezertiranja tako da je posle kratkog vremena engleska ekspedicija ostala bez devet desetina ljudi a da nije učestvovala u borbi. Za to vreme je Bakingem, vinovnik ovog zlosrećnog pohoda, ugovarao kralju još jedan nepopularan brak. Ovaj put se kralj oženio a nevesta je bila 15-godišnja francuska princeza Anrijeta-Marija. Nova kraljica je stigla u pratnji francuskih dvorskih dama naviklih na galantni život balova i dvoboja i katoličkih propovednika koji će je usmeravati medju jereticima. Venčanje je obavljeno u vreme dok se parlament, koji bi se tome suprotstavio, još nije sastao. Kraljičina uloga u budućem sukobu sa parlamentom, koji je do kraja Čarlsa koštao života, nije bila presudna ali ni bez značaja. Da stvar bude još gora, brak je izazvao neraspoloženje u parlamentu a nije doveo do poboljšanja odnosa sa Francuskom. Bakingem je oktobra 1625, samo pola godine posle katastrofe u Holandiji, preduzeo neuspelu ekspediciju na Kadiz. Ovu važnu špansku luku su morski vukovi iz Elizabetinog vremena- Drejk, Reli i Eseks uspešno napadali. Bakingemovu flotu predvodili su slabi kapetani. Brodovi su bili u lošem stanju a hrana pokvarena. Posada sastavljena od na brzinu i prisilno sakupljenih ljudi raznih zanimanja, najmanje pomoraca, bila je bolesna i gladna. Bakingem je očekivao da Francuska zagazi u rat sa Španijom i ljutio se što ova to ne čini. Rišelje je bio suviše mudar državnik da Francusku odmah uvede u rat na zahtev tako lakomislenih političara za kakve je držao Bakingema i kralja Čarlsa. Bakingemova naklonost prema francuskoj kraljici nije bila nikakva tajna što je pojačavalo neraspoloženje Luja XIII. Za konačnu katastrofu - rat sa Francuskom - krivicu ipak snosi Čarls. Prema svojoj nevesti držao se prilično hladno. Razjurio je i Francuze iz njene pratnje što je dodatno vredjalo ponos francuskog kralja. Zahtevao je od Luja XIII da ga prizna za zvaničnog zaštitnika hugenota. Protestantski podanici Luja XIII su bili naoružani, još uvek uživali sve povlastice koje im je jamčio Nantski edikt što je predstavljalo potencijalnu opasnost po jedinstvo države. Francuski kralj se upravo spremao za pohod na legendarno hugenotsko uporište La Rošel. Rat izmedju Engleske i Francuske je bio na pomolu. U La Rošel su Engleski pomorci pristajali već pola veka i bili dočekivani srdačno kao jednovernici. Bakingem je maja 1627. godine lično poveo ekspediciju koja je trebalo da zauzme ostrvo Re nadomak ove luke koje je bilo od velikog strateškog značaja kao baza za engleske trgovačke i gusarske brodove. Vojvoda je pokazao veliku marljivost, ličnu hrabrost i komandnu sposobnost ali mu političke okolnosti nisu išle na ruku. Zbog sukoba izmedju kralja i parlamenta ceo državni sistem je loše funkcionisao. Trupe su bile buntovnički raspoložene, snabdevanje loše. Flota koja je trebala da doveze pojačanje vojsci na ostrvu Re, nije se pojavila. Francuzi su prešli sa kopna i napali Engleze koji su se ukrcavali i bez otpora ih masakrirali - četrdeset engleskih zastava je izvešano u Notr Damu. Bakingem se vratio kući sa polovinom od 8.000 ljudi koliko ih je poveo u rat i sada se na njega survao gnev nacije koja je već bila u sukobu sa vladom. Razdor izmedju vladara i parlamenta ispoljio se svom silinom. Uprkos žestokim napadima na Bakingema kralj ga je postavio za komandanta nove ekspedcije koja je trebalo da deblokira opsednuti La Rošel. Flota se okupljala u Portsmautu. Vojska je bila opet neplaćena, gladna i malodušna. Džon Felton, plemić iz Safoka koji je učestvovao u dva tragična pohoda, na Kadiz i ostrvo Re je 23. avgusta 1628. Bakingema u njegovoj kući izbo nožem i usmrtio. Vest o ovom dogadjaju prouzrokovala je otvoreno oduševljenje u Engleskoj. Na ulicama Londona ljudi su pili u čast ubice a odmah su se pojavile i pesme u kojima je slavljeno njegovo delo. Da bi se sprečilo skrnavljenje Bakingemovih ostataka od strane rulje, tajno je sahranjen a sledećeg dana je organizovana lažna pogrebna povorka. Gradska milicija koja je bila u pratnji stupala je uz zvuke doboša kao da ide na krunisanje a ne na sahranu. Kralja je smrt njegovog miljenika i družbenika potresla. Posle toga služili su ga mnogi sposobni i dobri ljudi ali ni prema koma nije ispoljio takvu naklonost.
Flota je septembra isplovila ka La Rošelu bez vojvode. U medjuvremenu Francuzi su napravili mol (nasip) dug 1455 m koji je preprečio ulazak u luku. Nasip su branili dobro obučeni francuski vojnici. La Rošel se predao na očigled buntovne engleske flote. Od 18.000 stanovnika samo 5.000 je preživelo opsadu. "Tako je okončan najnedostojniji period u našim vojnim analima (...) Ostrvo koje je posedovalo najbolji materijal za vojsku slalo je u stvari najgore trupe u Evropi" kaže Treveljan. Engleska kopnena vojska je još od vremena Tjudora bila slaba. Stajaća vojska bila je skupa a parlament i poreski obveznici vrlo osetljivi na svaki novi namet. Vojnici su po potrebi na brzinu i silom sakupljani i uglavnom se radilo o slabom ljudskom potencijalu. To je ismevao i Šekspir (Falstaf). Posle pohoda na La Rošel Engleska je prestala da se aktivno upliće u rat u Evropi. Mir sa Francuskom sklopljen je u Suzi aprila 1629. a sa Španijom u Madridu, novembra 1630. godine. Englezi su se okrenuli svojim unutrašnjim problemima i razmiricama a dobar deo energije nacije usmeren je na trgovinu preko atlantika i kolonizaciju Severne Amerike.

2.2. Sukob kralja i parlamenta - Peticija prava - raspuštanje parlamenta

Poslednja dva parlamenta za vladavine Džemsa I (1621-22; 1624-25) pokazala su svu snagu opozicije. Kok je učinio kraj političkoj karijeri Bekona, Mompsona, Mičela a Džems je bio prinudjen na ustupke po pitanju kompetencije parlamenta u spoljnoj politici. U razdoblju koje je prethodilo prelasku Čarlsa I na lični režim 1625-29. parlament se sastao tri puta. Čarlsov prvi parlament (jun-avgust 1625) odbio je da izglasa sredstva za rat mada ga je godinu dana ranije zagovarao. Bilo je više uzroka ovoj promeni stava poslanika: Smatrali su da ih kralj nije sazvao prošle godine kada je za to bila preka potreba kako bi odlaganjem dobio vremena da ostvari svoj brak sa katolkinjom; da je Bakingem (što se pokazalo marta 1625. godine u Holandiji) neodgovarajuća osoba za vojskovodju; u Engleskoj je vladalo uverenje da će joj učestvovanje u ratu na kontinentu oduzeti potrebnu snagu za pomorski sukob sa Španijom. Videvši da ne može da od parlamenta dobije novac a da prethodno ne garantuje gde će ona biti usmerena Čarls ga je raspustio. Drugi parlament (februar-jun 1626) sazvan je posle šest meseci. U medjuvremenu se desila katastrofa kod Kadiza a odnosi sa Francuskom su se pogoršali. U svojoj taštini Bakingem se zanosio iluzijama da će nekim veličanstvenim vojnim ili diplomatskim potezom uspeti da preobrati mišljenje parlamenta u svoju korist i da će ga ovaj slaviti kao velikog vojskovodju i drčavnika. Umesto da je pohapsio vodje opozicije iz 1625. on ih je postavio za šerife. Opoziciju su predvodili Robert Felips (Phelips) Džon Kok (Coke) i Džon Eliot. Ser Džon Eliot vlastelin iz Devona prisustvovao je polasku i povratku ekspedicije na Kadiz. Video je lošu hranu, trule brodove, engleske mornare kako gladuju i vojnike kako pljačkaju farme u sopstvenoj zemlji. Odlučio je da, uprkos tome što je imao ličnih veza sa Bakingemom ovog u parlamentu napadne u ukloni sa položaja. Vojvoda je podvrgnut istrazi pred Domom lordova. Cilj je bio da se Bakingem smeni. Medjutim, Čarls I je odbio smenjivanje bez uverenja da se radi o krivičnom delu i da bi spasao svog favorita raspustio je parlament.
Pošto se 1627. upleo u rat sa Francuskom i bio bez novca kralj je odlučio da pribegne drastičnijim merama. Od ranije je postojala ustanova Slobodnog poklona (Free Gift). Medjutim onima koji bi to odbili kralj je nametao Prinudne zajmove (Forced Loan) koji su se od običnih poreza razlikovale samo po imenu. Da bi sproveo ove mere Čarlsu je bio potreban razvijen, uhodan birokratski aparat kog Engleska, za razliku od kontinentalnih apsolutističkih monarhija, nije imala. Komesari koji su trebali da uteruju prinudne zajmove delovali su mlako ne želeći da progone svoje susede sa kojima su imali zajedničke interese. Vrhovni sudija Randolf Kru (Crew) odbio je da prizna zakonitost prinudnih zajmova. Uhapšeno je 76 plemića koji su odbili da daju novac. Petorica uhapšenih plemića su podnela žalbu najvišem kraljevskom sudu (Kings Bench) zahtevajući da se sudijama podnesu razlozi za hapšenje. Sud razloge nije prihvatio kao zakonite i kralj je morao da pusti uhapšene. Finansijski učinak prinudnog oporezivanja nije bio srazmeran nezadovoljstvu koje je raslo medju stanovništvom. Kralj se našao pred odlukom - ili da opet sazove parlament ili da promeni spoljnu politiku koja je zahtevala velika sredstva. Odlučio se da pokuša saradnju sa parlamentom.
Čarlsov treći parlament (mart 1628 - mart 1629) protekao je u znaku smelih i uspešnih istupa opozicije čiji je glasnogovornik bio Ser Džon Eliot. Kralju je predana predstavka poznata kao Peticija prava (Petition of Right). Pozivajući se na osnovne odredbe Velike povelje sloboda iz 1215. koju je upravo otkrio Edvard Kok sastavljaći peticije su zahtevali: 1) da se sredstva za državne rashode ubiraju samo u saglasnosti s parlamentom 2) da kralj ne šalje vojnike na kantonovanje i na taj način ne prinudjuje podanike damu plaćaju dačbine 3) da se ne vrše proizvoljna hapšenja i zatočenja u tamnici bez suda. Čarls je nedelju dana oklevao a onda je potpisao Peticiju koja je na taj način postala zakon kraljevine. To je izazvalo veliko ushićenje u narodu. Verovalo se da će kralj poslati Bakingema u Tauer. U posebnoj predstavci od juna 1628. donji dom je kralju ukazivao na Vojvodine nedostatke i tračio njegovo uklanjanje. Kralj je odločio sednicu parlamenta a Bakingema, sa svim počastima poslao u Portsmaut gde je trebao da preuzme vodjstvo nad ekspedicijom za deblokadu La Rošela. Tu je vojvoda ubijen.
Istovremeno su delovale i verske nesuglasice o čemu će kasnije biti više reči. Uglavnom, Čarls i Kentreberijski nadbiskup Loud su zagovarali čvrstu anglikansku politiku i suzbijanje puritanizma koji je imao jako uporište u parlamentu. U poslednjim parlamentarnim sednicama raspravljalo se o verskom problemu i posrednim porezima koje je Čarls pokušao da pribira mimo parlamenta. Na Elitov predlog parlament je doneo čuvene Tri rezolucije u kojim je rečeno da će "biti smatran kao vrhovni neprijatelj ove zemlje i zajednice" : 1) Svaki onaj ko pokušava da unese novotarije u religiju čeleći da uvede ili širi papinstvo i Arminijanizam ili druga mišljenja koja se ne slaču sa istinskom crkvom 2) onaj koji bude tražio ili savetovao uvodjenje poreza koje nije odobrio parlament; 3) svaki trgovac ili osoba koji dobrovoljno budu platili namete koje nije odobrio parlament. Kralj je naredio predstavničkom telu da se razidje. Medjutim Eliotovi istomišljenici su silom držali predsedavajućeg (speaker) parlamenta koji je plakao prikovan za stolicu dok je Peticija usvajana a kraljevi oficiri su za to vreme zaludu udarali na zamandaljena vrata dvorane. Sutradan su Eliot i još osmorica članova parlamenta uhapšeni i zatvoreni u Tauer. Eliot je osudjen na 2.000 funti globe i da bude zatvoren sve dok bude odbijao da prizna svoju krivicu i obeća da će se ubuduće dobro vladati. Čarls je raspustio parlament i počeo da vlada sam.

3. Lični režim

3.1. Novčani problemi - vanredni porezi - Straford

Prvi kraljeva briga pri uvodjenju ličnog režima bila je kako obezbediti novac bez pomoći parlamenta. Rezolucija parlamenta, mada je nepotvrdjena od kralja bila bez zakonske snage, imala je velikog odjeka medju Englezima. Poslednji član je žigosao kao izdajnike sve koji dobrovoljno plate porez neodobren od parlamenta i trgovci su se po cenu materijalnih gubitaka pridržavali ove odredbe. Jasno je da trgovci nisu mogli dugo da istraju u ovom otporu - odupirali su se oko pola godine - ali je bio opšte prihvaćen što je govorilo o svesti nacije. Ubrzo je sve krenulo uobičajenim tokom. Rat izmedju Španije i Holandije išao je u korist engleskih trgovaca, koji su na svojim brodovima prevozili špansku robu. Engleski finansijeri zaradjivali su na kreditnim operacijama obeju zaraćenih strana.
Da bi došao do novca kralj je stavio na snagu namete od kojih su neki datirali od pre nekoliko stotina godina i već par vekova nisu sakupljeni jer su potpuno nestali razlozi zbog kojih su uvedeni. Uveden je 1630. porez na plemiće koji su nasledili vojne feude u vrednosti od 40 funti naviše a nisu proizvedeni u vitezove prilikom čarlsovog stupanja na presto - tako je sakupljeno preko 100.000 funti. Tračio se povraćaj šuma koje su od plantagentskih vremena bila kraljevo vlasništvo ali gde su već dva-tri veka stajala sela i žitna polja - razumljivo da su vlasnici platili visoku naknadu. Brodski porez (Ship monney) uveden je 1635. a datirao je još iz XI veka kada se sakupljao u priobalnim oblastima na ime odbrane od upada vikinga. Kralj je u ekonomskoj politici ponovo uveo još jednu meru nepopularnu u Engleskoj - počeo je sa ustupanjem i prodajom monopola na odredjenu robu pojedinim korporacijama. Uživaoci ove monopola imali su čitav niz povlastica i prava kao npr. da kontrolišu kvalitet robe što im je omogućavalo da suzbijaju i u krajnjoj liniji uguše konkurenciju.
U vodjenju države Čarls se oslanjao na uzak krug savetnika medju kojima su vodeću ulogu imali Tomas Ventvort erl od Straforda i kentreberijski nadbiskup Lod. Na početku karijere Ventvort je bio jedan od vodja opozicije - bio je medju 76-oricom plemića uhapšenih zbog toga što su odbili prinudni zajam. Podržavao je Peticiju prava. Za razliku od većine drugih opozicionara nije bio puritanac i stoga se razmimoilazio sa njima po pitanju verske politike. U trenutku kada su se suprotnosti izmedju kralja i parlamenta zaoštrile prešao je na stranu Čarlsa. Arogantan, bezobziran ali sposoban upravljač radio je jednako i u svoju i u kraljevu korist. Starao se da suzbije lokalni separatizam i učvrsti vlast i u najzabačenijem kutku zemlje. Napravio je nekoliko poteza i u cilju poboljšanja poločaja nižih slojeva - zakon o zaštiti sirotinje, regulisanje ogradjivanja, borba protiv gladi.

3.2. Verska politika - nadbiskup Lod - Jačanje anglikanske crkve - progoni puritanaca

U okviru jačanja ličnog režima Čarls se odlučio i za tvrdu liniju u verskoj politici. Rešio je da ojača anglikansku crkvu i potpuno suzbije i odstrani puritance. To je trebao da ostvari kentreberijski nadbiskup Vilijem Lod. Lod je bio beskompromisan borac "za njega crkva nije bila toliko hram Duha živoga koliko palata nepobedivog kralja. "Čišćenje" anglikanske crkve podrazumevalo je vraćanje otudjenih prihoda; obnovu zapuštenih crkava; bolje obrazovanje sveštenstva; nadzor nad štampom i univerzitetima; sredjivanje stanja u crkvenim sudovima; uvodjenje jednoobraznosti u bogosluženju i suzbijanje svih tragova puritanizma.
U sprovodjenju ovih zamisli Lod se oslanjao na vizitacije crkvene sudove, Visoku komisiju i Zvezdanu dvoranu. Visoka komisija (High Commission) bila je telo sastavljeno od sveštenika i svetovnjaka kome je kralj prepuštao brigu o crkvenim nadležnostima krune. Mada su u komisiji glavnu reč vodili biskupi njeni članovi bili su u bliskom dodiru sa političarima na dvoru. "Bila je dugo i zasluženo omrznuta. čak i pod Elizabetom je "Mirisala je na rimsku Inkviziciju" kako je to izjavio umereni i razboriti Bergli."Slično inkviziciji i Visoka komisija je imala nadzor nad štampom i sudsku nadležnost u slučajevima koji su se ticali kršenja morala. Još u vreme Elizabetine vladavine Sud Zvezdane dvorane je odlučio da se ni jedna knjiga ne može štampati bez dozvole nadbiskupa ili londonskog biskupa. Shodno ovom zakonu Lod je, primenjujući i kazne, zaustavio dotok kalvinističke literature sa kontinenta. Negde su kazne bile krajnje stroge i okrutne. Aleksandar Lentok je zbog knjige protiv episkopalne crkve osudjen na globu od 10.000 funti i doživotni zatvor, sem toga su mu rasporene nozdrve, odsečene uši i na obraze utisnut žig robijaša. Advokat Prin, sveštenik Barton i naučnik Bestvik su zbog napisa protiv biskupa osudjeni, juna 1537. godine, na stub srama, sečenje ušiju i doživotnu tamnicu. Masa sveta provalila je u dvorište dvora gde su kazne vršene pa se ceo dogadjaj pretvorio u puritanski skup. Osudjeni su se, glava i ruku uklještenih u sramni stub, obraćali narodu govoreći o veri u boga i starim slobodama Engleza. Džon Lilbern (Lilburne) budući vodj radikalne struje ("Levelera") u gradjanskom ratu je kao mladić od 21 godine uhapšen zato što je u Holandiji štampao zabranjene knjige i krijumčario ih u Englesku. Odbio je da položi pred sudom zakletvu da će odgovoriti na sva postavljena pitanja. Iako je bio plemić, bičevan je i vezan za stub srama pre no što je bačen u zatvor.
U bogosluženju Lod je poticao ceremonijalizam protiv koga su se puritanci toliko bunili. Svešteničke odežde, ukrašavanje crkava, pojanje uz orgulje, klečanje i klanjanje učinili su da se kultu vrati stara raskošna i sjajna forma . Zabranjeno je korišćenje crkava u druge svrhe sem verske. Crkve su se do tada, po navici koja je vukla korene još iz srednjeg veka, služile kao tvrdjave, mesta za šetnju i sastanke, čak su u njima trgovci sklapali i potpisivali ugovore.
Položaj katolika se poboljšao. Imali su jako uporište na dvoru. Kraljica Anrijeta-Marija bila je katolkinja. Koliko su odnosi izmedju nje i kralja bili u početku hladni toliko je kasnije Čarls pao pod njen uticaj. Biti katolik postalo je u dvorskim krugovima i moda - tako da su bogati ljudi i dvorjani napuštali protestantizam. Čak se i Džemsov unuk, sin Elizabete i protestantskog vodje, falačkog izbornika Fridriha V, princ Rupert, na zgražanje svoje majke, obratio u katoličanstvo.Lod je, doduše nedovoljno uporno, pokušao da ponovo stavi na snagu zakone protiv katolika ali je protivnika imao u ličnosti kraljice. Papa je Lodu nudio kardinalski šešir kada je ovaj postao Kentreberijski nadbiskup. Sve je to u narodu budilo sumnju da Čarls I i njegova okolina žele da zemlju vrate u krilo Rimske crkve.

3.3. Otpor režimu - slučaj sedmorice

Već posle nekoliko godina, u drugoj polovini 30-ih Džemsova politika počela je da nailazi na otpor. Upad londonske mase prilikom izvodjenja kazne nad Prinom, Bestvikom i Bartonom je bio odraz neraspoloženja. U toku 1637-38. usledio je tzv. Hempdenov slučaj. Uvodjenje Brodskog poreza izazvalo je nezadovoljstvo i mnogi su odbijali da ga plati. Jedan od njih, Džon Hempden predao je stvar sudu (Exchequer Court - finansijski sud) tvrdeći da je Brodski novac nezakonit. Sudije su sa sedam naprema pet glasova odlučile u korist kralja. Medjutim parnica je imala velikog odjeka u javnosti tako da je dalje sakupljanje brodskog novca bilo skopčano sa velikim teškoćama.

3.4. Straford pokorava Irsku

Kraljev najbliži savetnik Straford se za to vreme nalazio u Irskoj. Englezi su ovo susedno "Zeleno ostrvo" osvojili u vreme vladavine Henrija II Plantageneta (1169-1172) koji je formalno priznat za kralja Irske. U toku četiri veka engleski vladari su manje-više uspešno slamali otpor irskog stanovništva nihovoj vlasti. Irska je bila podeljena izmedju engleskih plemića i lokalnih plemenskih satrešina. Bila je to zaostala, divlja zemlja. Dve trećine od ukupno 600.000 stanovnika bili su stočari-polunomadi. Tjudori su bezuspešno pokušavali da uvedu reformaciju jer je gotovo celokupno stanovništvo istrajalo u svojoj odanosti katoličkoj crkvi. Englezi su počeli nasilnu kolonizaciju protestantskog stanovništva iz Engleske i Škotske koja je praćena proterivanjem domaćeg stanovništva. Najitenzivnija talas kolonizacije bio je 1609. godine kada je protestantima naseljen severni deo ostrva - Alster (Ulster). To je dovodilo do niza pobuna i ustanaka. Ipak u istočnim primorskim gradovima većina trgovaca bili su katolici a katolički zemljoposednici držali su najveći deo zemlje. Njihov položaj bio je nesiguran. Strahovali su od visokih globa i oduzimanja zemlje. Strafordovi prethodnici su pokušavali da obrate katolike teškim globama. Medjutim, engleski propovednici nisu znali jezik domorodaca a crkve su bile stare i ruševne. U svakom slučaju englesko sveštenstvo u Irskoj je vodilo više računa o ličnom bogaćenju. Engleski upravni i sudski aparat je zakonskim zloupotrebama otimao zemlju Ircima u korist krune i protestanata. Sistem porote bio je samo farsa. Engleski porotnici nikada nisu donosili pravedne presude u korist Iraca a Irski porotnici su sami, u strahu od plemenskih glavara i krvne osvete, isto tako bili pristrasni na štetu svojih sunarodnika. U toku sedam godina koliko je boravio u Dablinu (1633-1639), Straford je zaveo čvrst režim i uspešno upravljao. Stavio je parlament pod kontrolu i uklonio protivnike iz redova engleske aristokratije. Uspeo je da stvori malu vojsku, proširio je područje za naseljavanje Engleza, uništio pirate, uspostavio red, podsticao je razvoj poljoprivrede i industrije, utrostručio prihode od carina tako da je sada Irska postala izvor zarade za krunu umesto da iscrpljuje englesku blagajnu kako je to bilo ranije. Medjutim svi ovi uspesi bili su privremeni - sve je propalo po Strafordovom povratku u Englesku.

3.5. Krah ličnog režima - Biskupski ratovi sa Škotima

Dogadjaji koji su neposredno izazvali krah Čarlsovog apsolutističkog režima su tzv. Biskupski ratovi izmedju Engleske i Škotske. U Škotsku je reformacija prodrla i pobedila u drugoj polovini XVI veka predvodjena Džonom Noksom. Škotska reformisana crkva Kirk bila je kalvinistička i po veroučenju i po ustrojstvu. Na čelu crkve bila je Vrhovna skupština koja je odgovarala hugenotskom državnom sinodu a pod njom su stojale konzistorije i prezviterijumi u koje su ulazili i propovednici i svetovnjaci. Bogosluženje je vršeno po ženevskom uzoru na temelju Noksove Knjige zajedničkog bogoslužbenog poretka (Book of Common Order). Kralj Džems I je problemu uvodjenja episkopalnog crkvenog uredjenja u Škotsku prilazio oprezno. Proterao je Endrjua Melvila, najvećeg pobornika prezviterijanskog uredjenja na kontinent i korak po korak vraćao biskupima jurisdikciju u Škotskoj. Na skupštini u Pertu iznet je zahtev da Škoti usvoje pet komponenti engleskog bogosluženja - klečanje kod pričesti, privatnu pričest bolesnika, krštenje u kući u slučaju potrebe, krizmanje dece od strane biskupa, praznovanje Božića, Velikog petka, Uskrsa, Vaznesenja i Duhova. Mada je skupština usvojila ove zahteve sa 86 prema 41 glas oni su u većini parohija ostali mrtvo slovo na papiru. Već dva naraštaja Škota učila su da je klečanje kod pričešća nebiblijsko možda čak i idolopoklonstvo. Pored čisto verskog postojala je i važna ekonomska strana problema. Veliki deo škotskog plemstva je prisvojio crkvene posede i strahovao od osporavanja svojih svojinskih prava.
Čarls I je 1633. u prisustvu Loda došao u Edinburg na krunisanje. Krunidbena liturgija ličila je Škotima isuviše na katoličku. Biskupi su 1633. doneli kanone za Škkotsku crkvu. Kanon I proglasio je ekskomuniciranim sve one koji proreknu kraljevu vrhovnu vlast u crkvenim poslovima. Kanoni su zabranjivali improvizovane molitve pri javnim boglsluženjima, zamenili časne trpeze oltarima, a uopšte nisu pominjali Vrhovnu skupštinu, crkvena sudišta, prezviterije, niti starešine. Čarls I i Lod su hteli da Škotskoj crkvi nametnu Knjigu opštih molitava i tako uvednu jednoobrazono bogosluženje u celoj kraljevini. Bilo bi isuviše upadljivo i sigurno dirnulo u nacionalni ponos Škota da im se nametnula engleska Knjiga opštih molitava pa je ova posebno izradjena od strane biskupa Rosa i Danblejna. Škotski molitvenik se, naravno, podudarao sa engleskim sa izvesnim manjim ustupcima kalvinistima kao što je npr. korišćenje reči prezviter umesto sveštenik.
Na svakom pijačnom krstu je 1637. godine istaknut kraljev proglas da je Škotska knjiga opštih molitava jedini dozvoljeni oblik bogosluženja u Škotskoj i da svaka parohija mora kupiti dva primerka pre Uskrsa. Zbog nezadovoljstva koje je vladalo u narodu štotski biskupi su odgodili uvodjenje Knjige. Na insistiranje kralja novi oblik bogosluženja održan je u crkvi Sv. Andrije u Edinburgu krajem jula 1637. Sveštenika je prekidao žagor nezadovoljnih vernika. Kada je biskup pokušao da zavede red gadjali su ga stolicama i drugim predmetima. Džems koji je rodjen u Škotskoj bolje je poznavao narav svojih sunarodnika i prilike u zemlji i bio je vrlo obziran u uvodjenju episkopalnog poretka. Čarls i Lod su prenaglili. Nametanjem anglikanskog bogosluženja ozlovoljili su sve slojeve stanovništva i nepokloebljive kalviniste i pristalice umerene reforme. Odbili su od sebe i plemstvo koje je strahovalo za svoje posede. Škoti su obrazovali nacionalni savez tzv. Konvenant (Convenant) da bi odbranili svoju veru. Čarls je odlučio da Škotsku oružjem prisili na pokornost.
Tako je počeo prvi Biskupski rat 1639. godine. Kralj uz sebe nije imao sposobnog Straforda koji se nalazio u Irskoj gde je gušio ustanak. Engleska vojska je kao i prethodnih godina bila loša. činili su je pripadnici na silu sakupljeni milicije loše opremljeni čija je želja bila da sačuvaju živu glavu i što pre se vrate poljskim poslovima. Deo engleskog plemstva koje je predvodilo vojsku, činili su puritanci ili ljudi razočarani kraljevom politikom i potajno priželjkivali neuspeh protiv Škota. Nasuprot njima škotski gorštaci su još uvek bili ratnički, plemenski narod, ostrašćen željom da brani svoju veru. Predvodili su ih plemenski glavari ali i veterani iz tridesetogodišnjeg rata koji su se u holandskoj i švedskoj vojsci upoznali sa najmodernijim dostignućima ratne veštine. Ipak Škoti su se pokazali dovoljno mudri da ne izazivaju gnev veće kraljevine i pristali na pregovore juna 1639. na kojima su ostavili vrlo povoljan utisak na englesko plemstvi i tako utrli put budućem savezu sa britanskim puritancima. Kralj je bio prisiljen da popusti i vrati se sa vojskom kući. Tako je okončan prvi rat sa Škotima.

4. Dugi parlament

4.1. Sazivanje kratkog parlamenta poraz u ratu sa Škotskom - mir u Riponu - ustanak u Irskoj

Poraz je bio uzrokovan slabom motivisanošću i neobučenošću vojske i Čarls je shvatio da mu je, ako želi da ratuje i pokori Škote, neophodna podrška parlamenta. Tako je sazvan tzv. Kratki parlament koji je zasedao samo nešto više od dve sedmice (13. april - 5. maj 1640). Kralj je pokušao da apeluje na nacionalna osećanja Engleza optužujući Škote za "pobunu", "izdaju" i veze sa Francuskom. Medjutim opozicija predvodjena Pimom napala je režim. U neuobičajeno dugom govoru koji je trajao dva sata Pim je pobrojao sva bezakonja i zloupotrebe koja je počinila vlada Čarlsa I u toku upravljanja državom bez parlamenta. Pim je zahtevao reforme i naglašavao političku suprematiju parlamenta. Vlada je obećala da će sprovesti reforme ali je unapred tražila izglasavanje novca za nastavak rata sa Škotskom. Medjutim Pim je već pripremao peticiju protiv rata i kralj je raspustio parlament.
U pomoć je priskočio Straford. Pre no što se "Kratki parlament" sastao on je marta 1640. otišao u Irsku kako bi tamo sakupio vojsku. U irskom parlamentu postojala je ravnoteža izmedju katolika i protestanata. Straford se stavio na stranu katolika i zagovarajući rat protiv škotskih prezviterijanaca uspeo da dobije novac uz pomoć kog je podigao vojsku u Irskoj. Vojsku je trebalo sakupiti i u Engleskoj. Ostavši bez podrške parlamenta ovde je Straford nastavio sa uterivanjem Brodskog poreza i drugih nelegalnih nameta. To je izazivalo pasivni otpor poreskih obveznika. Kako zbog toga nije sakupljeno dovoljno novca mobilisana je milicija na severu zemlje a na jugu engleske su posebne družine vršile nasilno vrbovanje za redovnu vojsku. "Severnjačka milicija pokazala se bezopasnom po Škote a južnjački regruti opasnim po kralja." Škoti su prešli granicu potukli englesku prethodnicu kod Njuberna (Newburn) zauzeli Njukasl koji im je postao štab i okupirali severne grofovije Darem i Nortamberlend. Uvidajući da je veliki deo engleskog javnog mnjenja na njihovoj strani, Škoti su zaustavili dalje napredovanje i otpočeli pregovore. Mir je sklopljen u Riponu oktobra 1640. godine. Po ugovoru Škoti su zadržali pod svojom kontrolom severne engleske grofovije i isplaćivano ime je 850 funti dnevno.
Da stanje bude još gore irska vojska koja je trebala da umiri Škotsku okrenula se protiv Engleza. Ustanak u Irskoj izbio je 1641. kao rezultat teškog stanja i ozlojedjenosti tamošnjeg stanovništva engleskom vlašću. Iskorišćen je povoljan momenata kada je Engleska imala vezane ruke zbog rata sa Škotima i unutrašnjih problema. rukovideću ulogu u ustanku imali su vojnici irske vojske koja je demobilisana na zahtev parlamenta. Irski parlament je osporio zakonitost niza Strafordovih akata i objavivši u posebnoj deklaraciji da su Irci slobodan narod kojim treba vladati na osnovu opšteg prava Engleske i irskih statuta i običaja. Vest o ustanku izazvala je u Engleskoj veliku uznemirenost. Životi i imanja protestanata kolonista su bili ugroženi. Širile su se glasine da pobunjenici u ime Čarlsa pregovaraju sa katoličkim državama na kontinentu u cilju pokatoličavanja Engleske.

4.2. Dugi Parlament - sastav - ukidanje Zvezdane dvorane i Visoke komisije - ukidanje nelegalnih poreza

Čarls I je bio prinudjen da sazove tzv.Dugi parlament - parlament engleske revolucije. Rezultati izbora za parlament bili su po krunu jako nepovoljni. Ponovo je izabrano nekih 30 poslanika "ratkog parlamenta. U Dugom parlamentu preovladjivalo je srednje agrarno plemstvo. Predstavnika gradjanstva bilo je malo. Ne samo u grofovijama već i u gradovima izabrani su u većini slučajeva plemići.
Dugi parlament je jedan od najznačajnijih u Evropskoj istoriji. Zasedao je od 3. novembra 1640. godine. Prvo razdoblje rada trajalo je do izbijanja gradjanskog rata - januara 1642. godine. Treba odmah reći da su vodji opozicije na čelu sa Pimom još nisu imali u vidu kakav će biti konačni ishod njihove borbe. Želeli su da vrate parlamentu prava i uticaj kakav je imao pre uvodjenja ličnog režima i ograniče kraljevu vlast. O tome da će doći do transfera vlasti sa suverena na podanike čiju će volju oni zastupati nisu imali predstave. Odmah su oslobodjeni Prin, Bestvik, Barton, Lilbern i ostale žrtve sudova Zvezdane Dvorane i Visoke komisije. Brojnim odlukama ograničena je kraljeva vlast. Pomenućemo najvažnije: 1) Trienial act kojim je garantovana da će se parlament sastajati na 50 dana najmanje jednom u tri godine 2) akt protiv raspuštanja Dugog parlamenta bez njegove sopstvene saglasnosti; 3) akt o carinama (Tunnage and Poundage) koje je kralj mogao sakupljati samo dva meseca 3) Ukinuti su (jula 1641) sud Zvezdane dvorane i njemu srodni Veće za Sever i Veće za Vels kao i Visoka komisija koji su predstavljali okosnicu kraljeve vlasti i uticaja Anglikanske crkve; 5) ukinut je (avgust 1641) Brodski porez;

4.3. Sudjenje Strafordu - Anrijeta Marija

Ubrzo po otvaranju parlamenta, 11. novembra 1640. uhapšen je Straford a nedugo zatim, decembra, i Lod. Većina ostalih minstara je spas potražila preko granice. Istraga i sudjenje Lodu trajali su nekoliko godina. Straford je nameravao da pobegne u inostranstvo i ubedjivao je Čarlsa da pohapsi vodje opozicije pod optužbom da su pregovarali sa Škotima. Kralj mu je garantovao da neće biti oštećen u "ličnosti, časti i bogatstvu". Straford je marta 1641.podvrgnut parlamentarnoj istrazi (impeachment). Optužen je za izdaju, izvrtanje zakona i nameru da kraljevu Irsku vojsku upotrebi u Engleskoj. Straford se branio rečito i jakim argumentima. Optužbu je stvarno bilo teško dokazati pošto su po engleskim zakonima pod pojmom izdaje podrazumevana dela uperena protiv kralja a Straford je, nesumnjivo radio u korist Čarlsa I. Pim je kao vrstan pravnik uvidjao da Dom Lordova koji je sprovodio istragu ne može proglastiti Straforda krivim. Sudjenje je imalo političku pozadinu. Straford je bio oličenje apslolutizma. Uz to je smatran sposobnim i opasnim čovekom koji bi mogao da ugrozi borbu parlamenta. Tada je parlament pribegao krajnjoj meri - "preneo je bitku sa polja pravosudja na polje zakonodavstva." Izglasan je zakonski akt Bill of Attainder preme kome je Straford proglašen izdajnikom "kao čovek koji je pokušao da obori osnovne i stare zakone kraljevine Engleske i Irske.
Strafordovu sudbinu ubrzala je kraljica Anrijeta Marija. Ova engleska Marija Antoaneta je po izbijanju sukoba sa Škotskom stala da na svoju ruku vodi politiku. Počela je da sakuplja novac od engleskih katolika i obraća se papi tražeći vojnu pomoć. Kada je Dugi parlament počeo sa progonom njenih jednovernika opet se obratila papi, pa kardinalu Rišeljeu. Potom se postarala da pridobije naklonost Oranske kuće udajom svoje ćerke Marije za princa Viljema Oranskog. Ne uspevši da obezbedi podršku i inostranstvu počela je putem posrednika da huška vojsku protiv parlamenta. Vojska koncentrisana u Jorku, prema Škotim Oficiri su bili odani kralju a njihova netrpeljivost prema parlamentu je rasla. Bili su spremni da krenu na London, oslobode Straforda i raspuste parlament. To nije bila tajna. Oficiri u Jorku nisu krili svoja osećanja. London je zahvatila panika. Ljudi su počeli da se okupljaju i prete kao izdajnicima članovima donjeg doma koji su glasali protiv Bill of Attainder. U takvoj atmosferi zakon je trebao da bude usvojen u Domu Lordova što se i desilo 8. maja. Ostalo je da to potvrdi kralj potvrdi svojim potpisom. Mase su se sakupljale oko dvora (Whitehall). Uzbudjeni kralj je konsultovao sudije i biskupe koji su bili podeljenog mišljenja. Na kraju je ustuknuo i potpisao dokument koji je slao njegovog odanog i sposobnog ministra na gubilište. U nedelju ujutru 12. maja 1641. godine 200.000 ljudi prisustvovalo je egzekuciji "Crnog Toma tiranina".

4.4. Versko pitanje - Peticija korena i grana - Velika remostransa - obrazovanje stranaka - kavaljeri i obloglavi

U žiži interesovanja i rasprava dugog parlamenta bilo je i versko pitanje. Verske raspre trajale su gotovo ceo vek i uticale i na političke podele. Monarsi su štitili anglikansku crkvu a u parlamentu je bilo mnogo puritanaca što je od elizabetinskog vremena bio jedan od uzroka sukoba monarha i predstavničkog tela. Rat sa Škotskom uzrokovan je verskom politikom. Strahovalo se od kraljičinog prokatoličkog opredeljenja. Zbog svog delovanja protiv puritanaca biskupi su bili omrznuti. Puritanci nisu bili složni po pitanju uredjenja crkve. Postojale su tri struje: Erastijanaci, Prezviterijanci i Indenpendenti.
Erastijansku struju predvodio je Pim i uživala je podršku većine u parlamentu. Zagovarali su se za državnu crkvu koja ne bi tolerisala ni Anglkance ni radikalnije protestante. To je praktično bila anglikanska crkva s tim što bi kralja i biskupe smenili parlament i parlamentarni komesari iz redova svetovnjaka. Ova struja je pobedila 1641-2.
Prezviterijanci su se zalagali za potpuno usvajanje kalvinizma sa organizacionom shemom konzistorija, prezviterija i sinoda. Ovaj vid uredjenja je odbijen je 1641-2. ali je prihvaćen zbog saveza sa Škotima 1643. godine kada je revoluciji pretila opasnost.
Treća struja abili su Indenpendenti ili sektaši. Oni su zahtevali sistem nezavisnih kongregacija ali i slobodu vere i uverenja.
Grupa gradjana je 11. decembra 1640. uručila Donjem domu peticiju potpisanu sa 15.000 imena u kojoj se tražilo ukidanje episkopata sa "svim njegovim korenima i granama". To je tzv. Peticija korena i grana (Root and Branch Petition). Peticija je postala jabuka razdora oko koje će se izvršiti konačne verske i političke podele medju članovima Donjeg doma. Obrazovana je stranka umerenih, "kavaljeri" buduće pristalice kralja koja je želela zadržavanje episkopalnog uredjenja uz ograničenje vlasti biskupa i male izmene Knjige opštih molitava.. Radikalna struja, "obloglavi", buduće pristalice parlamenta, želela je ukidanje episkopalnog i uvodjenje prezviterijanskog uredjenja crkve i potpunu reviziju Knjige opštih molitava. Iako je prva debata o peticiji protekla je kao prijateljska razmena mišljenja medju braćom koja su se zajednički borila za zakon i slobodu svaki onaj koji je govorio u njenu korist ili protiv njenog usvajanja borio se na suprotnoj strani u skorašnjem gradjanskom ratu. Peticija je usvojena posle šest meseci, jula 1641 godine malom razlikom pri glasanju. Peticijom je bilo predvidjeno da se uprava nad crkvom predaje komitetu od devet svetovnjaka koje imenuje parlament. Sveštenicima nije bio dozvoljeno članstvo u ovom komitetu. Za peticiju su bili prezviterijanci - budući "obloglavi" a protiv nje "kavaljeri".Lordovi su odbili da isključe sveštenstvo iz Gornjeg doma.
Osim po verskom ove dve stranke su se sučeljavale i oko toga koliko daleko treba ići u ograničavanju kraljevske vlasti. Rascep izmedju rojalista i pristalica parlamenta nastupio je posle prihvatanje Velike remonstranse. To je jedan od najvažnijih dokumenata engleske ustavne istorije. U njoj su se nabrajali svi prekršaji političkih i crkvenih prava koja je učinio apsolutizam i zahtevalo se da se na važna državna zvanja postave lica koja uživaju poverenje parlamenta. U remonstransi se govorilo i o zameni episkopata parlamentarnom komisijom. Rojalisti i pristalice episkopata su se sjedinili u jednu stranku a prezviterijanci i radikali u drugu. Remonstransa je prošla u parlamentu sa samo 11 glasova prednosti. "Tako je parlament zauvek prestao da bude jedna stranka i pretvorio se u bojno polje." Donji dom je doneo odluku o štampanju i širenju Remonstranse.

4.5. Pokušaj kralja da uhapsi vodje opozicije - gradjanski rat

U vreme ovih rasprava u parlamentu kralj se, od avgusta do novembra 1641. nalazio u poseti Škotskoj. Od saziva Dugog parlamenta ponašao se dvolično. Posle Strafordovog pogubljenja činio je sve ustupke koje je parlament traži i istovremeno razmatrao svaki plan za nasilni obračun s njim koji mu je preporučivala kraljica. Ujutro bi pregovarao sa katoličkim agentima i oficirima a uveče potpisivao zakone koji su rušili moć monarhije. "Ovakvo njegovo ponašanje koje je bacalo u očaj i prijatelje i neprijatelje je bilo izraz glupog i sebičnog a ne pametnog i prevrtljivog čoveka...činilo se da misli da će pitomci Džona Noksa i jezuite Parsonsa zaboraviti svoje svadje i lične interese kako bi mogli da dobiju čast da služe Čarlsa Stjuarta."
Po kraljevom povratku iz Škotske i usvajanju Velike remostranse uzbudjenje u oba zavadjena tabora je raslo. Oficiri Strafordove vojske koja je raspuštena u Jorkširu čekali su nameštenja u pohodu protiv ustanika u Irskoj i okupljali se oko dvora da pruže kralju podršku. Njima su se pridružili i mnogi mladi plemići. Dobili su nadimak kavaljeri koji se kasnije preneo na sve kraljeve pristalice. Sukobljavali su se sa kalfama iz okolnih radnji koji su nazivani obloglavi zbog načina na koji su bili ošišani. Radnje su bile zatvorene a obe strane su se naoružavale.
Kralj je već počeo da uzvraća udarac - 3. januara 1642. je državni tužilac podigao optužbu i zatražio parlamentarnu istragu (impeachment) protiv petorice članova Donjeg doma: Pima, Hampdena, Hezleridža (Hazlreigg), Holsa (Holles) i Stroda, pod optužbom da su izdali državu i podržavlali škotske odmetnike. Zahtev nije bio zakonit i dom lordova je odbio da izda nalog za hapšenje. Kralj je sledećeg dana pokušao da ih uhapsi. Sa pratnjom do 400 naoružanih ljudi krenuo se u Vestminster gde je zasedao parlament. Medjutim jedna od kraljičinih dvorskih dama upozorila je parlament da kralj dolazi sa namerom da pohapsi petoricu opozicionara. članovi parlamenta su čuli tutnjavu brojnih koraka i zveket mačeva. Čarls je lično na čelu odreda ušao u dvoranu u kojoj su poslanici zasedali. Sledio ga je sestrić princ Rupert Prošao je izmedju redova poslanika koji su ustali i ćutali i zaključio da su "ptičice odletele". Dok je koračao ka izlazu za njim su se čuo uzvik privilegije, privilegije. Sve to vreme vrata dvorane su bila otvorena tako da su poslanici mogli da u holu vide gomilu vojnika, do zuba naoružanu, kako zateže kokote na pištoljima i preti pokoljem. Pim, Hempden i druga trojica poslanika sakrili su se u londonskom Sitiju koji je odlučio da ih i oružjem zaštiti od hapšenja. Okupilo se oko 4.000 naoružanih plemića i slobodnih seljaka iz doline Temze i Bakingemšira i stavilo u službu parlamenta. Priključili su im se i pripadnici ratne mornarice i stavili parlamentu na raspolaganje skladišta. Posle nedelju dana vratili su se u parlament pozdravljeni od naroda.