MARIJA TJUDOR “KRVAVA” (1553-1558)

MARIJA TJUDOR “KRVAVA” (1553-1558)

1.Pokušaj uzurpacije prestola - kraljica Džejn Grej

Edvard VI umro je 6. jula. Zakonita naslednica prestola bila je njegova polusestra Marija, ćerka Henrija VIII i Katarine Aragonske. Poznato je bilo da je gorljiva katolkinja. Protektor Vorik se svim silama trudio da spreči njen dolazak na presto koji bi značio njegov pad ali i doveo u pitanje sve tekovine reformacije. Vorik je juna 1553. ubedio kralja da potpiše dokument kojim je svoje sestre Mariju i Elizabetu, kao nezakonitu Henrijevu decu, lišavao prava na nasledstvo. Kao naslednica odredjena je Ledi Džejn Grej. Ova 16-godišnja devojka vodila je poreklo od Henrija VII. Iako vrlo mlada važila je za jednu od najobrazovanijih žena u Engleskoj. Vorik ju je već maja 1553. venčao za svoga sina Gilforda. Kada je Edvard VI izdahnuo Vorik je to tri dana držao u tajnosti kako bi izvršio sve pripreme da Džejn Grej proglasi za kraljicu što je desetog jula uz gromoglasnu paljbu topova sa Tauera i učinio. Propustio je, medjutim, da stavi pod prismotru Mariju Tjudor. Ona je uspela da napusti London. Nije pobegla u Nizozemsku mada je sve za to bilo organizovano nego je hrabro odlučila da se bori za krunu. Okupila je svoje pristalice i uspela da zadobije podršku naroda u većini engleskih pokrajina. Posle samo 10 dana - 20. jula 1553. Vorik je morao da se preda. On, njegov sin i “Devetodnevna kraljica” Džejn su pogubljeni .

2 .Španski brak” i Vajatova pobuna

Marija je bila obrazovana u humanističkom duhu. Provela je teško detinjstvo i mladost. Od 1531. bilo joj je zabranjeno da vidja majku. Proglašena je nezakonitim detetom. Bila je izložena bezbrojnim poniženjima u cilju da joj se slomi duh jer je uporno odbijala da se saglasi sa novim poretkom na dvoru i u zemlji. Posle majčine smrti pristala je da prizna kraljevu supremaciju nad crkvom, odbaci papu i potvrdi da je brak njenih roditelja “bio incestuozan i nezakonit” (samim tim potvrdjivala je svoju sopstvenu nelegitimnost). Posle toga s njom je bolje postupano i dozvoljeno joj je da se pojavljuje na dvoru. Aktom o nasledjivanju iz 1544. priznato joj je pravo na presto posle Edvarda VI. Bila je poštena, hrabra i velikodušna što joj je u početku donelo popularnost. Nije imala tjudorovsku pragmatičnost - bila je odana rimokatoličkoj veri i svom španskom poreklu što je bilo u potpunoj suprotnosti sa osećanjima i interesima nacije a ona po tom pitanju nije bila spremna na ustupke.


Jedna od prvih dužnosti vladara je bilo obezbedjivanje potomstva što je značilo da bi kraljica trebalo da se uda. Marija je imala već 37 godina i nije se odlikovala ženskom privlačnošću. Stvari su se iskomplikovale jer je za muža želela Španca i obratila se za pomoć svome rodjaku Karlu V, koji je u tome video priliku za svoga sina Filipa. To je plašilo i Engleze i, španske neprijatelje, Francuze. Sučelila su se dva sposobna diplomata - francuski ambasador, Antoan de la Noaj i carski, Simon Renar. Noaj se strunio upozoravajući Engleze šta znači stranac na prestolu. Ovi su i sami bili svesni toga pa nezadovoljstvo nisu krili ni neki odani katolici. Marija, dotada uvek posvećena dužnosti, nije više reagovala kao kraljica nego kao žena - ona se zaista zaljubila u 11 godina mladjeg Filipa. Kada su je izaslanici oba doma parlamenta upozorili na opasnosti braka sa strancem, reagovala je neotesano, odbacujući ceremonijalnu etikeciju i izjavila, lično, da je njen brak njena privatna stvar. Zvanični pregovori o braku vodjeni su na novu 1554. godinu. Pratnju španske ambasade su dečurlija na ulici zasipala grudvama snega. Kada se, sutradan, španska delegacija pojavila u prestonici dočekana je tužno i u tišini. Ugovor sklopljen 9. januara bio je dosta povoljan po Engleze - Filip će nositi titulu engleskog kralja i pomagati u vladanju ali samo Marija će učestvovati u radu svih državnih i crkvenih institucija u kojima će položaje držati isključivo Englezi; Zakoni i običaji Engleske neće biti menjani; Marija će dobijati miraz od 60.000 funti godišnje koji neće moći da se iznosi iz države bez njene saglasnosti. Ako ona umre bez dece Filip neće imati više nikakvih prava u Engleskoj; Ako budu imali dece, nihovi potomci će naslediti Burugundiju i Nizozemsku kao i Englesku a ako Don Karlos umre bez naslednika i španski presto. Kada je kancelar Gardiner ove uslove obznanio jednom skupu plemića u Vestminsteru a kasnije i gradonačelniku i stanovnicima Londona nije naišao na odobravanje. Ljudi nisu imali poverenja u španska obećanja a najsmeliji nezadovoljnici su se već spremali na pobunu. Na čelu zavere bio je Tomas Vajat, sin pesnika koji je nameravao da na presto dovede Elizabetu koja u zaveru nije bila umešana. Dobio je pomoć od ambasadora Francuske i Venecije. Ustanak je planiran za 18. mart ali je jedan od zaverenika, pod pritiskom, 21. januara odao svoje saučesnike. Vajat je digao ustanak u svom kraju, u Kentu, i sakupio oko sebe 4.000 pristaša. Krenuo je na London ali tamo nije naišao na odziv stanovništva. Ostao je i bez podrške nekih učesnika u zaveri. Predao se i pogubljen je sa oko stotinu svojih sledbenika - samo u jednom danu u Londonu ih je 46-storo povešano. Filip je stigao u Englesku jula 1554. i boravio je tu do septembra 1555. godine. Raskošna ceremonija venčanja održana je 25. jula 1554. u vinčesterskoj katedrali. Iz Španije je pristigao veliki broj zvanica koji su preplavili London. Ne sasvim pouzdani izvori govore o 12.000 Španaca čije je prisustvo iritiralo stanovnike engleskog glavnog grada. Marija se uzalud nadala detetu. Aprila 1555. obznanila je da je trudna pa su zvona u Engleskoj zvonila - ali uzalud. Filip koji je brak shvatao kao političku dužnost napustio je Englesku i vratio se tek marta 1557. i ostao samo tri meseca - dovoljno da Englesku uvuče u nepotreban rat sa Francuskom.

3. Povratak rimokatoličkoj crkvi i progoni protestanata


Kao odana katolkinja Marija je sebi stavila u zadatak da svoju zemlju povrati u krilo rimske crkve. To nije bilo lako. Od početka reformacije prošlo je već 20 godina i cela generacija stasala je u novoj veri. Odmah po dolasku na vlast vratila je na položaje petoricu svrgnutih biskupa a Stiven Gardiner koji je za vladavine Edvarda VI bio u nemilosti i čamio u Taueru, postavljen je za kancelara. Vodeći reformatorski biskupi su zatvoreni - Ridli, Latimer, Kaverdejl, Kranmer i dr. Pietro Martiri i drugi stranci dobili su dozvolu da slobodno napuste Englesku što su učinili i mnogi engleski protestanti. Ukinute su sve verske reforme Edvarda VI. Oko 2.000 sveštenika prognano je što su se oženili. Ostao je još problem priznavanja papske vlasti. Stanovništvo je pokazivalo veliki otpor tome i to, često, iz prozaičnih materijalnih razloga - plašili su se da će im biti oduzeta svojina nad negdašnjim manastirskim posedima. Verovalo se da obnova papske vlasti pravno znači i obnovu manastirskih poseda. Te strepnje je pothranjivalo odbijanje kardinala Redžinalda Pola da se obaveže na odricanje od manastirskih dobara. Pol je želeo da se vrati u Englesku ali mu njegovi sunarodnici nisu to dozvoljavali. Papa Julije III je, najzad obećao, odricanje od manastiriskih dobara. Novembra 1554. Redžinaldu Polu je dozvoljeno da se iskrca u Doveru. Dočekan je u Londonu uz glasne izraze oduševljenja. U Vajtholu je 30.(ili 24) novembra 1554. održana velika, dirljiva, patetična a možda i ponižavajuća ceremonija. Kralj, kraljica i 500 članova oba doma parlamenta klečeći su čekali da Pol engleskim vladarima i narodu da oproštaj zbog jeresi u koju su zapali i vrati ih u krilo rimske crkve. Kraljica je tiho ridala a članovi parlamenta su u suzama gromko uzvikivali “Amin!” Potom je otpevan Te Deum.

To je bio tek početak. Svi zakoni protiv jeretika Ričarda II, Henrija IV i Henrija V vraćeni su na snagu. Povučeni su zakoni i statuti doneseni protiv papske suprematije. Već u decembru iste, 1554. godine, spaljen je prvi protestant, Džon Rodžers. Tokom sledeće tri i po godine skoro 300 ljudi svih staleža spaljeno je zbog jeresi. Medju njima i petorica bivših biskupa: Ridli, Latimer, David, Huper i Kranmer. Ridli i Latimer spaljeni su u Oksfordu oktobra 1555. U Oksford su poslata dva španska fratra da ubede razumnog i opreznog Kranmera da se pokaje. On je to februara 1556. godine i učinio - izjavio je da se pokorava Katoličkoj crkvi i papi kao njenom vrhovnom poglavaru. Izjavio je da veruje u sve postavke katoličke veroispovesti i odrekao se Luterove i Cvinglijeve jeresi. Potpisao je, tokom marta, povelju o pokajanju što je zloupotrebio svoj nadbiskupski položaj i proglasio razvod Katarine Aragonske i Henrija VIII nevažećim. Pošto je na dan njegovog spaljivanja padala kiša postavljen je na postolje u crkvi Svete Marije. Održana mu je propoved. Na kraju propovedi Kranmer se pomolio uz duboko kajanje a zatim, na zaprepaštenje prisutnih, i očaj vlasti, povukao sva svoja poricanja. Rekao je da nije verovao u njih nego ih je potpisao u nadi da će tako spasiti svoj život. Na lomači je držao podignutu desnu ruku dok je plamen rastao. Tako je Tomas Kranmer, oprezni i povučeni čovek koji je svojim radom, posebno Molitvenikom dao pečat engleskoj reformaciji postao i jedan od njenih najvećih mučenika.


Progon protestanata koje je preduzela kraljica Marija imao je sasvim suprotne rezultate od očekivanih. Spaljivanje jeretika nije vratilo englesku rimskom katolicizmu, naprotiv - ona je ovu zemlju potpuno opredelila za reformaciju. Pre početka ovih represalija većina Engleza je prema verskim pitanjima bila umerena i prihvatala promene Henrija VIII. Kraljičin brak sa Špancem, verska politika u duhu španske inkvizicije budili su nacionalni ponos i otpor. čvrstina i hrabrost kojom su osudjeni protestanti podnosili muke pobudjivala je u očima njihovih sunarodnika najpre saosećanje a potom i divljenje i nad njima se nadvio oreol mučenika za veru. Krajem avgusta 1554. seljaci u Safoku su pokušali da zapale crkvu zajedno sa pastvom koja je bila unutra na misi. Tokom istog meseca ozlojedjeni seljaci su odsekli nos jednom svešteniku u Kentu. Carski ambasador Renar je u svojim izveštajima strahovao da će u Engleskoj izbiti pobuna ukoliko se ne prestane sa spaljivanjem. Hiljadu ljudi je avugsta 1556. kličući ispraćalo povorku od dvadeset dvoje konopcem vezanih ljudi iz Kolčestera koje su vodili na lomaču. Dvojica franjevaca iz Griniča pričali su da su ih ljudi kamenovali kad su bili na proputovanju. “Nepokolebljivost žrtava, od Ridlija i Latimera nadalje, okupala je englesku reformaciju u krvi, i sudbonosno urezala u ljudsku svest vezu izmedju crkvene tiranije i Svete stolice...Pet godina ranije protestantizam je izjednačavan sa pljačkom crkava, uništenjem, nepoštovanjem, verskim rasulom. Sada ga je narod počeo poistovećivati sa vrlinom, poštenjem i nepokolebljivim otporom Engleza jednoj napola tudjinskoj vlasti.” Marija je u engleskoj istorijskoj tradiciji ostala upamćena pod nadimkom “Krvava” mada je imala mnoge neosporne ljudske vrline i mada je u engleskoj istoriji bilo vladara i državnika koji bi više zasluživali ovakav epitet.
Kraljica nije imala dece i engleski presto bio je bez naslednika. Marija je, nesrećna, čamila u svojim odajama i čeznula za odsutnim i nezainteresovanim mužem. Često je sedela zgrčena na podu. Umrla je rano ujutru 17. novembra 1558. godine. Drugi gorljivi borac engleskog katolicizma, kardinal Redžinald Pol, umro je nekoliko sati kasnije.