Henri VII (1485-1509)

Ići dole

Henri VII (1485-1509)

Počalji  Admin taj Sub Okt 10, 2009 12:05 pm

HENRI VII (1485-1509)

1.Dolazak Henrija VII na vlast i kraj “Rata ruža”

Kraljevi iz dinastije Tjudora vladali su nepunih 120 godina (1485-1603) i u to vreme su se desile velike društvene promene koje su označile početak Novog veka u Engleskoj. Ti značajni procesi su 1) jačanje kraljevske vlasti i slabljenje moći plemstva; 2) promena društveno-ekonomskih odnosa u privredi - ogradjivanje, razvitak manufakturne proizvodnje i trgovine, jačanje gradjanstva; 3) reformacija; 4) početak prekomorske ekspanzije i izrastanja Engleske u pomorsku silu.
Tjudori su kao nova dinastija nasledili Plantagenete koji su vladali Engleskom više od četiri veka. Kraj Plantageneta obeležen je dinastičkim borbama dve grane ove porodice, Lankastera i Jorka, tzv. ratom ruža koji je trajao trideset godina (1455-1485). Tjudori su bili velško plemstvo. Oven Tjudor, deda Henrija VII bio je oženjen naslednicom iz porodice Lankastera. Pošto direktnih muških potomaka Lankastera nije bilo njegov sin Edmund postao je glavni lankasterski pretendent na presto. Edmund je poginuo mlad a brigu o Henriju preuzeli su članovi porodice, pre svega njegov stric Džasper Tjudor. U strahu da ga Edvard IV kao potencijalnog suparnika ne ubije, Henri je 1471. napustio Englesku i otišao u Bretanju gde je uz stričevu pomoć okupio oko sebe izbegle engleske plemiće, i pristalice Lankastera i Jorkiste. Prvi pokušaj da preuzmu vlast u Engleskoj, 1483. godine, kojim je rukovodio Henri Straford, vojvoda od Bakingema, propao je - Bakingem je uhvaćen i pogubljen a Henrijeva flota se, zahvaćena burom, raspršila tako da do iskrcavanja vojske nije ni došlo. Drugi pokušaj bio je uspešan. Henri je sa 2.000 svojih pristalica isplovio 1. avgusta 1485. iz Harflera u Normandiji i posle 6 dana se iskrcao u Velsu. Odatle je krenuo u Englesku. Sa vojskom Ričarda III, poslednjeg vladara dinastije Jork, sudario se u legendarnoj bici kod Bosvorta 22. avgusta 1485. godine i odneo pobedu (na taj način je, kako se verovalo, Bog pokazao ko je zakoniti kralj). Ričard III je poginuo. Henri je krunisan u Londonu 30. oktobra 1485. a novembra je parlament to potvrdio.
Dolaskom Henrija VII na presto okončan je dugogodišnji gradjanski rat. Da bi učvrstio svoj položaj Henri se 1486. oženio Elizabetom od Jorka. Time su i simbolično trebale da budu okončane medjusobne razmirice. Treba imati u vidu da savremenici to nisu tako doživljavali. Njima se još uvek činilo da je to samo jedan od mnogih kratkotrajnih trijumfa neke od zaraćenih strana. Henri VII je morao da se suoči sa više pretendenata na presto i zavede red u zemlji u kojoj je još uvek vladala anarhija. Kako je često bivalo u ta vremena, počeli su da se javljaju pojedinci koji su se izdavali za članove dinastije koji su nestali ili više nisu bili u životu. Tako je sveštenik Ričard Simonds proglasio svog učenika, 13-godišnjeg Lamberta Simnela, za Edvarda erla od Vorika. Jorkisti okupljeni u Irskoj, predvodjeni Linkolnom i ledi Lovel krunisali su lažnog Vorika u Dablinu 24. maja 1487. za kralja Edvarda VI. Pomogla im je Margareta od Burgundije šaljući im upomoć 2.000 nemačkih najamnika. Henri VII je narodu u Londonu pokazao pravog Vorika koji je bio zatočen u Taueru i time je ceo pokušaj zavere raskrinkan. Jorkisti su se iskrcali u Engleskoj ali ih je kraljeva vojska potukla 16. juna 1487. kod Stouka. Neki od vodja su izginuli a neki jednostavno nestali. Sveštenik Simonds je zatočen a Simnel - lažni Vorik - je u znak poruge zaposlen u kraljevoj kuhinji kao potrčko a kasnije je dogurao do sokolara.
Opasniji je bio pokušaj Perkina Vorbeka suknarskog pomoćnika. On se izdavao za Ričarda vojvodu od Jorka - jednog od sinova Edvarda IV koje je Ričard III usmrtio u Taueru. Postao je oružje u rukama Margarete Burgundske (vojvotkinja od Jorka). Uspela je da izdejstvuje i impresivno mada bezvredno priznanje od cara Maksimilijana čiji su primer, u cilju slabnjenja spoljnopolitičkog položaja Engleske, sledili Šarl VIII i škotski kralj Džems IV. Vorbek je najpre boravio u Irskoj, potom u Francuskoj. Francuska je, posle ugovora u Etaplu, 1492. godine, morala da mu otkaže gostoprimstvo pa je otišao u Nizozemsku. Pokušaji da porazi kraljeve snage u Irskoj i Kentu propali su. Tada mu je utočište pružio, zakleti engleski neprijatelj, škotski kralj Džems IV i oženio ga Katarinom Gordon, nevestom kraljevske krvi. Džejms je dva puta bezuspešno napadao Englesku. Kako je polako ostajao bez podrške iz inostranstva, Vorbek (u medjuvremenu se proglasio za Ričarda IV) je gubio hrabrost i predao se Henriju 1497. godine. U početku je sa njim postupano dobro ali je posle dva pokušaja bekstva 1498. i 1499. obešen.

2.Jačanje kraljeve vlasti

Henri VII jedan je od najvećih državnika koji su sedeli na engleskom prestolu. Bio je “monarh-radnik”, umeren, vredan i štedljiv, izuzetno pobožan, mada je uživao u muzici i raznim igrama.Njegova nastojanja na učvršćivanju monarhije ogledaju se u jačanju državne blagajne kao neophodnog preduslova snažne kraljevske vlasti; stavljanju plemstva pod kontrolu i obustavljanju medjusobnih oružanih sukoba; konsolidovanju spoljnoipolitičkog položaja kako se druge države ne bi mešale u unutrašnje razmirice u Engleskoj. Svi problemi sa kojma je imao da se suoči karakteristični su za sva društva u poznom srednjem veku s tim što je Engleska, pored toga, bila opterećena teškim nasledjem dugotrajnog slabljenja države u vreme rata ruža. Treba naglasiti da u jačanju kraljevske vlasti i ugleda krune Henri nije sprovodio korenite reforme ili
uveo neke naročite inovacije na polju zakonodavstva koje bi odudarale od srednjevekovnog poimanja države i nadležnosti monarha - to je postigao ličnim autoritetom, sposobnošću i upornom, rigoroznom, primenom svojih prava.
Jačanje finansijske moći krune Henri VII je vladavinu otpočeo dugovima ali je svome nasledniku ostavio punu riznicu. Najvažniji izvor prihoda bila je zemlja i Henri je bio najveći zemljoposednik u kraljevstvu. Pripadali su mu posedi i Lankastera i Jorka. Pošto je početak svoje vladavine datirao danom pre bitke kod Bosvorta bio je u mogućnosti da legalno konfiskuje zemlje pristalica svog prethodnika. Drugi važan izvor prihoda bile su carine na vino i druge proizvode koje mu je, doživotno, dodelio prvi parlament koji je sazvao. Kraljevi agenti kao Morton, Brej, Empson i Dadli su strpljivom istragom i zakonskim pritiskom uvećali prihode od poklona, prinudnih pozajmica, sudskih taksi i, posebno, feudalnih davanja.
Iako štedljiv, Henri VII nije žalio novac za raskošne ceremonije koje su odražavale moć kraljevstva i uzvišenost monarhističke ideje.

2.2. administracija - sudstvo - slabljenje plemstva

Učinjeni su veliki napori na obnovi delotvornosti i ugleda kraljevskog pravosudja. Henrijev državni savet sastojao se od 200 ljudi (polovinu su činili prelati i visoko plemstvo, polovinu sitno plemstvo-“džentri”, niže sveštenstvo i srednja klasa). Za razliku od svojih slabih prethodnika Henri je imao potpunu kontrolu nad savetom. Samo oko 20 članova saveta bilo je aktivno a često se njegov rad obavljalo 4-5 kraljevih pouzdanika. Osnovan je poseban, vrlo efikasan, visoki sud Zvezdana dvorana koji je sudio plemstvu za dela veleizdaje. Sudovi Veće za sever i Veće za Vels su trebali da brinu o sprovodjenju zakona u kritičnim pograničnim oblastima. Ovi sudovi za razliku od gradjanskih sudova nisu imali ustanovu porote.

Sudovi koji su sudili na osnovu gradjanskog prava (eng. Common Law) bili su daleko brojniji. Treba odmah reći da je anglosaksonsko pravosudje imalo specifičan razvojni put i da se do dana današnjeg razlikuje od drugih pravosudnih sistema. Ono ima veoma dugu tradiciju. Razvijalo se postepeno, bez revolucionarnih promena koje bi ozbiljno narušile kontinuitet pravosudnih ustanova i na to su Englezi vrlo ponosni. Englesko pravo konstituisalo se pod uticajem rimskog ali više anglosaksonskog običajnog prava. Za njega je karakteristično tzv. precedentno pravo. Ako bi zakon negde bio nejasan i sud doneo odredjenu presudu kasnije bi se to primenjivalo u svim sličnim slučajevima. To je podrazumevalo da postoji razvijena pismena pravosudna tradicija i zahtevalo se od engleskih pravnika da je dobro poznaju. Još u XIV veku
počelo se sa sistematskim beleženjem sudskih slučajeva. To su tzv. Godišnjaci (Yearbook). Oni su postali neophodan priručnik za pravnike jer su tu mogli da provere kako je presudjeno u nekom sličnom slučaju. U vreme Henrija VII brižljivo je kontrolisan rad gradjanskih nižih sudova jer su ovi često bili pod pritiskom lokalnih velikaša koji su intervenisali (“davali podrškut”) u korist svojih sledbenika. Postojali su i sudovi koji su razmatrali žalbe siromašnih. Na ovaj način suzbijeni su uticaj i moć plemstva koje više nije bilo u stanju da štiti svoje vazale. Razbijene su razgranate klijentske mreže moćnih aristokratskih porodica.
Kralj je izdao zakon kojim su zabranjene livreje tj. oružana pratnja koja je bila uniformisana u boje svojih seniora. Svim ovim merama nanet je presudan udarac feudalnoj anarhiji koja se dugo ispoljavala u opasnom vidu lokalnih ratova i pljačke koji su ozbiljno ugrožavali sigurnost u državi.

U jačanju kraljevske vlasti Henriju je išla na ruku i činjenica da su mnoge uticajne plemićke porodice bile desetkovane ili sasvim istrebljene u ratovima ruža. Jedan deo aristokratije oslabljen je konfiskacijama imovine. Razvijala se i u sve širu upotrebu ulazila artiljerija koja se nalazila u naoružanju kraljevih trupa. Tanke kamene zavese feudalnih zamkova bile su neotporne na udare topova tako da se pobunjenici nisu mogli dugo opirati kraljevskoj vojsci. Zamkovi su izgubili svoju odbrambenu funkciju a bili su suviše neudobni da ispune sve veće prohteve plemstva za komforom tako da su napuštani i rušeni da bi materijal poslužio za izgradnju novih boravišta za lendlordove koja su trebala da zadovolje ekonomske potrebe i pruže udobniji i lagodniji život. Stari tip neobuzdanog ratničkog plemstva održao se samo u severnim pokrajinama na nemirnoj granici sa Škotskom.
Za razliku od apslolutističkih monarhija na kontinentu, engleski vladari nisu imali ni jak birokratski aparat ni veliku stajaću vojsku. U Engleskoj je ostala razvijena lokalna samouprava. Zemlja je bila podeljena na grofovije (county). Kraljevi predstavnici u grofovijama bili su, do polovine XVI veka, šerifi koji su vodili računa o sakupljanju poreza, hapšenju krivaca itd. Njihovu ulogu su kasnije preuzele mirovne sudije (justicy of peace). Pored mirovnog sudije kraljev predstavnik bio je lord-lajtnant (lord-lieutanet), odnosno vojni zapovednik. Engleska zbog svog ostrvskog položaja nije imala stajaću vojsku. Kraljevu pratnju činilo je 100 pripadnika jomenske garde (yeomen of the guard) koji su zbog svoje stasitosti dobili nadimak "bifiteri" (beefeater - onaj koji jede govedinu). U slučaju rata dizana je narodna vojska, milicija, ili su ljudi prinudno novačeni. Engleska vojska je ne samo po broju nego i po obučenosti bila slabija u odnosu na one u Evropi.

2.3. parlament

Ustanova parlamenta vodi poreklo u Engleskoj iz XIII veka. Tada parament nije bio u punom smislu reći predstavničko telo koje ima zakonodavne ili sudske nadležnosti. To je bila neka vrsta neobavezne skupštine koju su kraljevi sazivali, ne da bi ograničili svoju vlast, nego da bi oslušnuli mišljenje svojih podanika jer je neposredan kontakt sa njima činio sprovodjenje vladarevih odluka bržim i delotvornijim. Skupštini je predsedavao kralj ili njegov kancelar koji je sedeo na vunenom jastuku (džaku - woolsack). Visoki državni službenici su prisustvovali sednicama po službenoj dužnosti. Predstavnici svetovnog i duhovnog visokog plemstva su pozivani posebnim nalogom. Predstavnike nižeg plemstva i gradjana pozivao je šerif i oni ne bi progovarali u tako visokom društvu dok ne bi bili direktno oslovljeni. Kasnije je parlament izrastao u stalešku skupštinu. Medjutim, dok su slične skupštine u većini drugih evropskih država bile podeljene u tri staleža - plemstvo, sveštenstvo i gradjanstvo, engleski parlament se od XIV veka sastojao od dva doma: Dom lordova ili Gornji dom (House of Lords) i Donji dom ili Dom komuna (House of commons). U Gornji dom ulazili su visoko sveštenstvo i visoko plemstvo, na osnovu svoje titule, dok je donji dom bio biran i činili su ga predstavnici nižeg plemstva, sveštenstva i gradjanstva. Ova tela su zasedala odvojeno. Parlament se nije sastajao redovno i sazivi bi obično kratko trajali. Kralj ga je okupljao povremeno, uglavnom onda kada mu je bilo potrebno izglasavanje vanrednih poreza. Pored toga parlament je imao sudske i savetodavne nadležnosti dok su njegove zakonodavne ingerencije bile ograničene.
Gornji dom se sastojao od predstavnika najistaknutijih feudalnih porodica i crkvenih velikodostojnika. Kako su starije aristokratske porodice ili nestale i proredjene u doba feudalnih
sukoba ili uništene i oslabljene od strane kralja, nova aristorkatija je u velikoj meri bila zavisna od monarha. Predstavnika svetovnog plemstva u Gornjem domu bilo je 1295. 49, 1453. 73 da bi posle ratova ruža, za vladavine Henrija VII taj broj pao na 36. Tako je parlament u doba Tjudora bio pod jakim uticajem vladara i prihvatao je mnoge nepopularne mere.

Donji dom je biran na osnovu običaja utvrdjenih još u XIII veku. Tridesetih godina XV veka u te su običaje unete izvesne izmene koje su utvrdile izborni cenzus i iz redova birača isključile kopiholdere. Aktivno i pasivno biračko pravo imali su samo slobodni držaoci zemlje - friholderi - sa cenzusom koji nije bio manji od 40 šilinga godišnje. Izbori su, kao i ranije, vršeni po grofovijama i gradovima; svaka od tih izbornih jedinica davala je po dva poslanika ali su gradovi u to vreme doživeli korenitu evoluciju. Nova industrija razvijala se po selima a stari esnafski centri su propadali i gubili svoj značaj (tzv. "trula mesta"). Mnogi od tih gradova nalazili su se na teritorijama lordova i sa opadanjem svog ekonomskog značaja dolazili su sve više pod njihov uticaj tako da je reč lorda bila presudna u izboru poslanika. U Donjem domu su preovladjivali poslanici plemstva. Trgovaca i ostalih predstavnika gradjanstva bilo je manje. Sveštenika gotovo da i nije bilo. Veliki broj poslanika zavisio je neposredno od kralja. Na jugo-zapadu bilo je mnogo kraljevskih poseda pa se često dešavalo da poslanike za parlament imenuju tamošnji šerifi. Donji dom je bio daleko brojniji od gornjeg - od 300-500 poslanika.

Uprkos jakoj vlasti vladara centralni državni aparat i birokratija nisu se razvili u onoj meri kao u ostalim evropskim zemljama. Plemstvo nije kidalo vezu sa gradovima i sa razvitkom kapitalističke privrede postalo je aktivni pokretač privrednih uspeha na selu zato plemići uzimaju sva istaknutija mesta u lokalnoj samoupravi i iz njihovih redova imenovane su Mirovne sudije koje su bile oslonac vlasti u unutrašnjosti zemlje.

3.Društvene promene - ogradjivanje i njegove posledice

Velike promene na engleskom selu, samim tim i u društvenom životu čitave zemlje, izazvao je razvitak vunarske industrije. Engleska je u XV veku bila veliki izvoznik vune u Nizozemsku preko Antverpena. U XVI veku počela je da se razvija proizvodnja sukna i u samoj Engleskoj u formi kapitalističke manufakture. Preduzimači su kupovali vunu kod odgajivača ovaca a potom je davali na preradu seljacima koji su tkali kod svojih kuća. Suknari koji su posedovali veći broj razboja često su izh iznajmljivali po vrlo visokoj ceni sitnim tkačima. Ponekad su okupljali tkače koji su za njih radili pod jednim krovom radi potpunije kontrole i nadzora i izbegavanja problema sa distribucijom vune. Konkurencija seoske radinosti izazivala je žalbe gradskih zanatlija i sitnih seoskih tkača koji su propadali. Kao odgovor na žalbe i peticije sitnih tkača pojavili su se statuti iz pedesetih godina XVI veka. Prvi medju njima poznat pod imenom Akt o tkačima iz 1555. godine zabranjivao je gradskim suknarima da drže po selima i upotrebljavaju za proizvodnju sukna više od jednog razboja. Seoski tkači prema tom aktu nisu mogli da imaju u kući više od dva razboja. Dalje je zabranjivana izrada sukna izvan mesta u kojima se ono ranije proizvodilo i propisivan je sedmogodišnji učenički staž da bi se dobilo pravo za bavljenje tkačkim zanatom. Drugi statut izdat 1557-1558. potvrdivao je zabranu izrade sukna van gradova i varošica. Ovi vladini dokumenti uzalud su pokušavali da zaustave kapitalistički način proizvodnje i sačuvaju socijalni mir u Engleskoj.
Razvitak vunarske industrije i pojava kapitalističkog načina proizvodnje izazvali su i promene u agrarnim odnosima na engleskom selu koji su doveli do iščezavanja seljaštva kao klase i time do kapitalističkog načina organizovanja poljoprivredne proizvodnje.

Tokom XV veka englesko seljaštvo se u osnovi oslobodilo lične zavisnosti ali je i dalje bilo u agrarnoj i sudskoj zavisnosti od feudalca (lorda manora). Vilan - kmet - pretvorio se u lično slobodnog kopiholdera tj.feudalnog držaoca zemlje po običajnom manorijalnom pravu. Manor - engleska varijanta evrposke feudalne senjerije - bio je sistem pravnog odnosa koji je vezivao seljaka sa feudalnim gospodarom - lordom manora. Manor se sastojao iz dva dela: 1) zemlje koja je pripadala samom lordu, tzv. domena ili domenijalne zemlje 2) zemlje koja se nalazila u rukama seljaka. Prava lorda na domenijalnu zemlju utvrdjena su kao frihold (freehold) tj. kao slobodna državina. Seljakova prava na zemlju utvrdjena su u XVI veku, pošto je seljak postao lično slobodan, kao kopihold tj. državina po kopiji. Običaji manora bili su različiti tako da je i pravo kopiholda bilo različito utvrdjeno - povoljnije ili nepovoljnije po držaoca (zakupnika) zemlje. Kopihold je mogao biti nasledna državina (do drugog ili trećeg pokoljenja) a mogao je biti državina na odredjeni rok. Na isti način su i obaveze kopiholdera bile različite - teže ili lakše. Uslovi državine jednako su obavezivali seljaka ali i lorda koji nije imao prava da ih menja.
Pošto je gajenje ovaca postajalo sve unosniji posao koji je zahtevao velike zemljišne površine, oranice su počele da se pretvaraju u ogradjene pašnjake. U svojoj žedji za zemljom lordovi su počeli da prisvajaju sebi ne samo opštinsko zemljište (što su činili i ranije u XIII) veku nego i seljačke državine kako bi došli do potrebnih pašnjaka. To je i po feudalnom pravu bio akt uzurpacije jer lord je mogao da menja vlasnika državine ali ne i da je pripaja domeninijalnom posedu.
Ostavši bez zemlje seljaci su postali ili najamni radnici na imanjima bogatih lordova i farmera ili radnici u gradskim manufakturama ili, što se često dešavalo - prosjaci, skitnice i razbojnici. Tako je ogradjivanje izazvalo velike socijalne potrese. Engleski vladari su, od statuta Henrija VII iz 1489. pa do statuta Elizabete I iz 1598, doneli čitav niz zakonskih akata da se zaustavi podela opštinskih zemalja i obezemljivanje seljaka. Ti su akti zahtevali da se unište ograde, da se zemlje zapuštene kao pašnjaci za ovce pretvore u oranice i da se obnove seljački domovi i gazdinstva. Još prvi statut protiv ogradjivanja koji je izdao Henri VII navodio je niz teških posledica koje su proisticale iz upropašćivanje seljačkih gazdinstava i pretvaranja oranica u pašnjake. Isto je konstatovao i akt protiv ogradjivanja izdat 1516. godine u vreme Henrija VIII posle čega je došlo do imenovanja komisije na čelu sa kardinalom Vulzijem radi ispitivanja svih ogradjivanja koja su izvršena za gotovo tri decenije. Statut Henrija VIII zahtevao je da se sve zemlje koje su nezakonito pretvorene u pašnjake ponovo preoru, da se obnove razorena sela, zaseoci i domovi u kojima su živeli seljaci, držaoci zemlje. Ipak je i taj akt sadržavao očigledan ustupak krupnim ogradjivačima, onima koji su zauzimali opštinske zemlje - akt se nije odnosio na površine koje su bile pretvorene ili su i dalje pretvarane u lovišta divljači koja su često pravili feudalci ljubitelji lova. Pokušaji vlade da se u praksi ostvare osnovne odredbe akta od 1516. završeni su očiglednim neuspehom. Vladini komesari, imenovani da izvrše ispitivanje o uzurpacijama zemlje nailazili su na terenu na oštar otpor ne samo krupnih lendlordova već i običnog srednjeg plemstva. Socijalne posledice ogradjivanja bile su teške. Engleskom su tumarale čitave družine “snažnih prosjaka” koje su činili seljaci proterani sa svojih imanja, nepodobni za službu, vojnici otpušteni posle ratova sa Francuskom i ratova ruža, raspušteni pripadnici plemićkih vojničkih družina. Skitnja i prosjačenje često su se pretvarali u lopovluk i pljačku. Najčešće žrtve su bili putnici i žitelji usamljenih farmi i zaselaka. Tjudori su doneli čitav niz drakonskih mera protiv prosjaka i skitnica mada su ovi ljudi bili žrtve ogradjivanja. Seljacima proteranim sa zemlje dat je samo jednomesečni rok da nadju posao. Po isteku tog roka nezaposleni je smatran skitnicom koji je prema zakonu donetom u vreme Edvarda VI mogao da se preda u ropstvo onome ko ga prijavi kao besposličara. Trebalo je prihvatiti bilo kakav posao. Kad bi se posao našao teško ga je bilo napustiti jer se samovoljno napuštanje posla tretiralo kao bekstvo. Krivac je vraćan gazdi i predavan u ličnu zavisnost ili je vraćan u mesto rodjenja gde je postajao “rob parohije”. U slučaju ponovnog bekstva bio bi žigosan i pretvaran u doživotnog roba. Pored ovih svirepih kazni bilo je nastojanja da se socijalni problemi ublaže humanim merama tako da se razvio sistem za pružanje pomoći sirotinji zasnovan na obaveznom doprinosu. Još za vreme Henrija VIII London i Ispvič imali su organizovano pružanje pomoći siromašnima. Krajem vladavine Elizabete I i pod Stjuartima to je postala dužnost koju su propisivali zakoni nad čijim je sprovodjenjem bdeo krunski savet.

Staro plemstvo je u ratovima ruža proredjeno i oslabljeno. Sve veći uticaj počelo je da stiče sitno i srednje seosko plemstvo (džentri, skvajer - gentry, squire) koje je predstavljalo oslonac apsolutizma Tjudora. Engleska džentrija ojačala je naročito u vreme reformacije kada je usela da se dokopa ogromnih imanja raspuštenih manastira. Odigravao se i važan socijalni proces pretapanja buržoazije i plemstva. Naime, deo engleskog plemstva se za razliku od pripadnika ove klase u većini drugih evropskih zemalja nije živeo samo od feudalne rente i provodio vreme u dokolici prepuštajući poslovnu inicijativu i bogaćenje buržoaziji. Deo engleske aristokratije uključio se u kapitalistički način proizvodnje - bilo da se radi o zemljoradnji, trgovini ili manufakturi. ^inovnici i trgovci koji su stekli bogatstvo i uticaj socijalno su se približili aristokratiji - rodbinskim vezama ili što su zaslugama za državu pa i kupovinom titule dobili plemstvo. Do jasnog socijalnog raslojavanja došlo je i medju seljaštvom. Još u srednjem veku u Engleskoj je postojao, relativno brojan sloj, seljaka koji su posedovali sopstvenu zemlju i nisu bili zavisni od feudalca tzv. Jomeni (yeomen). Od te kategorije slobodnih ljudi engleski kraljevi su regrutovali svoje čuvene strelce koji su u Stogodišnjem ratu proneli slavu engleskog oružja satirući francusku feudalnu konjicu. Ova klasa postala je u vreme Tjudora brojnija i imućnija nego ikada ranije. Obuhvatala je tri različite kategorije seljaka: zemljoradnike sa vlastitom zemljom; farmere kapitaliste koji su mogli biti i zakupci sa trajnim ugovorom; seljake koji su uspeli da obezbede pravo na korišćenje zemlje uz nepromenljivu zakupninu. Pohvale “slobodnjaku” kao najboljem tipu Engleza, koji objedinjuje celo društvo, pri čemu se niti ulaguje velikašima niti prezire svoje siromašnije bližnje, koji je neustrašiv, srdačan, gostoprimljiv, to je stalan motiv književnosti pod Tjudorima i Stjuartima. Najsiromašniji su bili koteri, seljaci sa malo zemlje ili bezemljaši koji su bili prisiljeni da rade na imanjima aristokratije i jomena.

4. Spoljna politika

U spoljnoj politici Henri VII je mudro postupao svestan slabosti Engleske u poredjenju sa velikim silama Španijom, Francuskom i Carstvom. Imao je na umu nesigurnost svog položaja na prestolu kao i slabu finansijsku zaledjinu engleske krune. Uzimajući sve to u obzir nije isticao anahronistično englesko pravo na francuski presto. Rukovodio se politikom mira, elastične diplomatije i nemešanja ali bez izolacije. Da bi predupredio francuske pretenzije na Bretanju, podsticane od Jorkista, stupio je u savez sa Španijom ugovorom potpisanim u Medini del Kampo marta 1489. godine. Izvršio je dve invazije na Francusku. Prvi put je poslao ekspediciju na Bretanju (april 1489), drugi put je oktobra 1492. zauzeo Kale i neuspešno opsedao Bulonj. Mirom u Etaplu novembra 1492. iznudio je od Šarla VIII koji se spremao za pohod na Italiju veliku novčanu svotu. Ugled Engleske u Evropi je rastao. Za vreme sukoba sa Perkinom Vorbekom, Henri je prekinuo trgovačke odnose sa Nizozemskom. Obrazovanje anti-francuske svete lige u Veneciji, marta 1495, učinilo je Englesku poželjnim saveznikom za obe strane i omogućilo mu da održi mir sa svima. Priključio se svetoj ligi ali bez učešća u ratu. Obnovio je trgovinu sa Nizozemskom 1496 (Magnus Intercursus); mir u Etaplu sa Lujem XII tako da sve do kraja njegove vladavine Engleska nije uzela otvorenog učešća u ratovima. Mada se ova realna i korisna spoljna politika umnogome razlikovala od pompeznih i nepotrebnih ratnih pohoda njegovog naslednika Henrija VIII nije ga učinila omiljenim kod dela njegovih sunarodnika - prevashodno plemstva željnog ratnih poduhvata.
Henri VII je mudro i razumno vodio državu. To mu ipak nije donelo popularnost u narodu. Nije umeo da bude neposredan u opštenju sa običnim ljudima niti je bio ovenčan ratnom slavom i oreolom heroja. Izmorenog radom pod starost ga je napustilo zdravlje, gubio je sposobnost pravilnog rasudjivanja kojom se inače odlikovao i njegovi podanici nisu mnogo žalili kada je umro.

avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 47
Datum upisa : 09.10.2009
Godina : 30
Lokacija : Smederevo/Novi Sad

Pogledaj profil korisnika http://novivek.forumsr.com

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu