DžEMS I (1603-1625)

Ići dole

DžEMS I (1603-1625)

Počalji  Admin taj Sub Okt 10, 2009 1:27 pm

DžEMS I (1603-1625)

1. Kraljev karakter

Dok su Tjudori bili iz Velsa, Stjuarti su škotska kraljevska porodica. Vladari iz ove dinastije su sedeli na prestolu Škotske od početka XIV veka. Prvi Stjuart koji je poneo englesku krunu bio je Džems I (kao škotski kralj bio je Džems VI), sin tragične škotske kraljice Marije Stjuart i njenog drugog muža Henrija Stjuarta lorda Darnlija. Stupio je na engleski presto aprila 1603. u 36 godini života.
Džems je proveo traumatično detinjstvo. Otac mu je ubijen 1567.od strane njegove majke Marije Stjuart i njenog ljubavnika, docnije trećeg muža Džemsa Hepberna erla od Bodvela. Potom je ogorčeno škotsko plemstvo podiglo ustanak i prognalo kraljicu Mariju koja je uz to bila katolkinja dok su u škotskoj preovladavali strogi kalvinisti. Marija je svoj život okončala tragično. Pobegla je u Englesku gde ju je kraljica Elizabeta držala u kućnom pritvoru. Posle optužbe za zaveru ,1587. godine, odrubljena joj je glava u Taueru. Džems je proglašen za škotskog kralja 1567. kada mu je bilo samo godinu dana, odmah pošto mu je majka proterana. Mladi kralj odgajan je pod gotovo tiranskim tutorstvom svojih puritanskih učitelja - ljudi koji su svrgli njegovu majku, Džordža Bjukenena i Pitera Janga (studirao je u Ženevi kod čuvenog kalvinističkog teologa Teodora Beze). Stekao je solidno obrazovanje. Znao je engleski, latinski, francuski i ponešto talijanski. Velika intelektualna opsesija bila su mu teološka pitanja. Od strogih učitelja nasledio je i bolesnu sitničavost i mnoge druge osobine koje će biti kobne po njega kao vladara. Pored toga rastao je u atmosferi stalnih obračuna oko vlasti izmedju škotskog plemstva koje ga je okruživalo. U surovoj planinskoj zemlji to nisu bile rafinirane dvorske intrige nego primitivne spletke i krvavi obračuni klanova. Ljudi koji su stajali na čelu škotske crkve (Kirk), sledbenici strašnog Džona Noksa nisu imali (kao ni njihov učitielj) poštovanja prema ustanovi monarhije pa ni samom mladom kralju. Zato je, docnije, kada je stupio na presto Engleske ("obećane zemlje") Džems tako uporno nastojao na božanskom pravu vladara što nikako nije bilo u skladu sa političkim tradicijama i stvarnim položajem kralja u ovoj zemlji. Kraljeva taština i predstave o pravima i dužnostima monarha nisu odgovarale njegovim radnim navikama. Sklon uživanjima, provodio je vreme uglavnom izvan prestonice u lovu na jelene, borbama medveda, konjskim trkama i gozbama. Državom je upravljao putem prepiske svraćajući u prestonicu na svega nekoliko dana. Visok, lepe spljašnjosti uživao je u jelu i piću. Smatrao je sebe obrazovanim i želeo da to pokaže i svojoj okolini. Suviše samoljubiv nije shvatao da njegovo hvalisanje - mešavina prostačkih šala i učenih citata izrečenih tvrdim škotskim naglaskom - ostavlja nepovoljan utisak na slušaoce. Objavio je i nekoliko knjiga: Demonology (1597) u kome napada veštice (pomama lova na veštice zahvatila je Englesku u prvoj polovini XVII veka); U delima The Trew Law of Free Monarchies (1598) Basilikon Doron (1599) izneo je svoje političke ideje. U traktatu Counterblaste to Tobacco osudio je pušenje.
Mada je bio dosta oštrouman lako je podlegao osećanjima i laskanju dvorana. Jedna od po kralja pogubnih osobina bila je da ljude iz svoje okoline nije birao na osnovu vrlina nego zbog njihovog šarma. Prerano senilan (verovatno je bolovao od porfirije) Džems I je dospeo pod snažan uticaj dvojice miljenika - Roberta Kara i Džordža Vilijersa vojvode od Bakingema."Nikada nisam video nijednog odanog muža koji toliko mnogo i usrdno obleće oko svoje lepe supruge kao što sam video da kralj Džems to čini oko svojih miljenika, posebno Bakingema."
Džems je bio oženjen (1589) Anom ćerkom Fridriha II, kralja Danske. Brak je počeo romantičnim putovanjem u Kopenhagen po nevestu ali je ova lepa, plitkoumna i frivolna plavuša takodje dovodila u pitanje kraljev ugled posebno kada se obratila u katoličku veru. Umrla je od vodene bolesti 1619. godine.

2. Pitanje ujedinjenja Engleske i Škotske

Džemsovo stupanje na presto nije značilo jedinstvo Engleske i Škotske. U pravnom pogledu odnos ove dve zemlje predstavljao je u vreme prvih Stjuarta personalnu uniju - bile su povezane samo ličnošću vladara i ničim više. Džemsova želja bila je da se Engleska i Škotska bliže vežu i na početku svoju vladavine pokušao je da ovu zamisao ostvari ali bez uspeha. Kraljevska komisija obrazovana da udovolji vladarevoj želji smatrala je da bi jedinstvo ostrvskih država trebalo ostvariti slobodnom trgovinskom razmenom i naturalizacijom (priznavanjem engleskog državljanstva) svih Škota rodjenih posle Džemsovog stupanja na Engleski presto. Parlament je oba zakonska predloga odbio mada je uprkos tome zakon o naturalizaciji Škota stupio na snagu putem običajnog prava. Ovakvo držanje parlamenta imalo je više uzroka. Englezi su malo poznavali svoje severne susede. Zbog čestih pljački i oružanih čarki na granici, Škote su mrzeli i smatrali ih varvarima, siromašnim i zaostalim poput irskih plemena, što nije u potpunosti odgovaralo stvarnosti. Strahovalo se da bi slobodna trgovina dovela u pitanje engleske privredne interese. Jedan od gorljivih glasnogovornika ujedinjenja sa Škotskom bio je poznati državnik i mislilac Frensis Bekon. Tvrdio je da su Škoti "po svojim mogućnostima i razumnosti narod plemenit, na poslu vredan, po hrabrosti odvažan".

3. Kralj i parlament

Već je rečeno da je Džems često insistirao na božanskom karakteru kraljevske vlasti i pokazivao malo sluha za političke okolnosti koje su vladale u Engleskoj. Parlament, posebno donji dom, bio je svestan svoje moći i značaja i još u Elizabetino vreme umeo je da se suprotstavi monarhu. To je dovodilo do sukoba izmedju parlamenta i Džemsa I (kasnije i njegovog sina čarlsa I). Stjuarti su pokušavali da vladaju sami bez predstavničkog tela što su u ovo vreme činili i drugi evropski vladari ali to je u Engleskoj smatrano despotskim ponašanjem. Doduše, i neki od državnika iz kraljeve okoline - Bekon, Solsberi, Straford - smatrali su da Engleska mora razviti aparat centralizovane državne uprave i progresivnih poreza ako misli da ne izgubi korak sa savremenom Evropom. Apsolutistički način na koji su državom upravljali monarsi u Francuskoj i Španiji nije odgovarao društvenim okolnostima koje su vladale u Engleskoj.
Za vreme svog kraljevanja Džems I je četiri puta sazivao parlament - 1604 -1611; 1614; 1621-22; 1624-25. Iz toga proizilazi da je u toku 21 godine koliko je bio na prestolu oko 12 godina pokušavao da vlada bez parlamenta.
Na početku Džemsove vladavine glavnu reč u državnim poslovima vodio je Elizabetin prvi sekretar (pod Džemsom i lord riznice) Solzberi. Solzberi nije bio genijalni državnik ali je bio sposoban i iskusan čovek. Uprkos tome nije mu pošlo za rukom da spreči sukob izmedju kralja i parlamenta. Prvo nije mogao da kontroliše kraljeve neodmerene izjave i nesmotrene poteze, drugo, raspre koje su se povlačile još od Elizabetine vladavine nisu više mogle da budu suzbijane i sada su buknule svom žestinom. Sa svojim prvim parlamentom kralj se zavadio iz dva razloga: zbog verskih pitanja tj. oko kraljevog nadzora nad crkvom i oko finansijskih problema.
Nevolje sa novcem bile su delimično nasledjene od Elizabete a delimično su izazvane krivicom kralja Džemsa. Iza Elizabete ostao je veliki dug ali kao posledica aktivne spoljne politike i velikih ratova. Pored toga u Džemsovo vreme troškovi vladavine su rasli zbog inflacije, povećanih izdataka za izdržavanje državnog aparata, prevazidjenog načina oporezivanja. Kralj je bio rastrošan čovek. Raskošno je živeo a neštedimice je darovao svoje miljenike velikim količinama novca a ovi su opet punili džepove svojih rodjaka. Sa obrazloženjem da je kraljica Elizabeta manje trošila u vreme rata nego Džems u miru, parlament je odbijao da izglasa vanredne prihode kralju za obične mirnodopske potrebe. Ne mogavši da smanji kraljeve izdatke Solzberi se potrudio da uveća prihode krune tražeći otudjene kraljeve posede, otkrivajući stare dugove, racionalizujući upravu kraljevim domenima, povećanjem carinskih tarifa i iznudjivanjem. Odluka finansijskog suda (Court of Exchequer) u Batovom slučaju (juli 1606) da vlada može da nametne dodatna carinska plaćanja bez odobrenje parlamenta ako njihova svrha nije uvećanje prihoda nego regulisanje trgovine, iskorišćena je upravo da se uveća dobitak od velikog broja proizvoda. Po tom pitanju došlo je do razmimoilaženja izmedju kralja i parlamenta i raspre su trajale sve do kraja Džemsove vladavine. Veoma oštre reči izmenjene su izmedju sučeljenih strana na zasedanju parlamenta od februara do jula 1610. godine. Solzberi je pokušao da nadje rešenje za finansijske probleme putem kopmpromisa sa parlamentom. Predložio je tzv. Veliki ugovor (Great Contract) - kralj je trebao da se odrekne nekih feudalnih prava a zauzvrat dobije od parlamenta svotu od 200.000 funti godišnje. Parlamentu je ugovor išao u prilog ali je medjusobno nepoverenje izmedju kralja i predstavničkog doma bilo toliko da do sporazuma nije došlo. Džems I je raspustio parlament i čitavih 10 godina (izuzev dvomesečnog parlamenta iz 1614) vladao sam. Za to vreme njegov finansijski položaj bivao je sve teži. Dovijao se prodajući monopole, kraljevske zemlje, službe i plemićke titule. U tu svrhu ustanovnljena je nova tutula "baroneta" koja je brzo prodavana za 1,095 funti dok njome "tržište nije zasićeno". Nastavio je da prikuplja namete bez dozvole parlamenta. Pokušaj da se kraljeve finansije poprave učinio je i bankar sumnjivih sposobnosti ser Vilijem Kokejn (Kokejnov projekat). Ministar blagajne Krenfild nudio je da reformiše finansije ali kralj nije imao dovoljno hrabrosti da pristane na neke radikalne mere - reformu je bilo moguće izvesti jedino na račun Džemsovih miljenika i njihove okoline ogrezle u korupciju. ("Ako bih počeo da kažnjavam one koji uzimaju mito mogao bih uskoro da ostanem bez ijednog podanika"). Parlament kome se Džems očajnički obraćao (1614) bio je spreman da izglasa prihode samo ako bi mu se dozvolio nadzor nad ljudima koji ih troše i u koju svrhu se troše - drugim režima to bi značilo uplitanje parlamenta u spoljnu politiku i postavljanje i smenjivanje ministara. Do sporazuma nije došlo.

4. Lični režim i vladavina kraljevih miljenika Kara i Bakingema

Raspuštanje parlamenta bilo je nepopularna mera. Da stvar bude još gora, 1612. godine umro je Solzberi a njegovo mesto su preuzeli kraljevi miljenici čija će politika biti pogubna. Džems I je najpre pao pod uticaj Roberta Kara. Ovaj Škot je kraljevu pažnju privukao 1607. godine kada je pao s konja i slomio nogu. Kralj ga je posetio i odmah mu mu postao naklonjen. Kar je bio kovrdžave kose lep i pun života ali neobrazovan i plitkouman. Uprkos tome brzo je napredovao u državnoj hijerarhiji - 1607. proizveden je u viteza, 1614. postao je lord kancelar i kraljev lični sekretar. Jako se i obogatio, što od mita što od kraljevih izdašnih poklona. Zaljubio se u Frensis Hauard udatu za erla od Eseksa. Da bi udovoljio svome štićeniku kralj je sazvao komisiju biskupa i sudija koja je protivpravno dala Hauardovoj razvod braka. To je narušilo ugled Džemsa u očima velikog broja podanika. Stvari su postale još gore kada se Kar oženio Hauardovom, prestao da se ponaša kao kraljev štićenik i postavio se kao nadmeni vodja partije Hauardovih stvarajući veliki broj neprijatelja. Hauardova je optužena da je otrovala jednog od Karovih prijatelja koji ga je odgovarao od ženidbe sa njom. To je prevršilo meru i kralj je okrenuo ledja Karu. On i njegova žena su osudjeni na smrt 1616.godine ali su pomilovani i zatočeni u Taueru.
Drugi kraljev favorit, koji je taj položaj zadržao i za vreme njegovog sina Čarlsa I, bio je Džordž Vilijers, vojvoda od Bakingema. Bakingem je bio lep atletske pojave, vešt i okretan dvoranin. Zahvaljujući kraljevoj naklonosti on je kao i njegov prethodnik napravio vrtoglavu karijeru. Potisnuo je struju Hauarda, bogato se oženio i stvorio čitavu mrežu klijenata. Zgrnuo je veliko bogatstvo brojnim sinekurama, imanjima, poklonima i mitom.
Jedan od kralju bliskih ljudi - ali ne na isti način kao Bakingem - bio je i Frensis Bekon. Bekon je rodjen u porodici visokog činovnika. Obrazovan je na Kembridžu. Obavljao je jedno vreme (1576-1579) dužnost ambasadora u Francuskoj gde je bio svedok verskih ratova. Napravio je sjajnu pravničku karijeru. Po povlačenju iz politike posvetio se pisanju. Njegovi Eseji svojom aforističnom kompaktnošću predstvljaju važan deo engleske književne baštine ali i mudrosti u svakodnevnom govoru.
U razdoblju od jedne decenije dok je Džems I vladao bez parlamenta prava podanika branili su pravnici. Jedan od najznačajnijih pravnika toga vremena i predstavnika opozicije protiv Džemsa bio je Edvard Kok. Kok je karijeru započeo još za Elizabetine vladavine i došao do visokih mesta u pravosudnoj hijerarhiji. Kao sudija bio je u poznavanju prava bez premca ali je zbog svoje loše naravi i okrutnosti bio prilično nepopularan.("Ser Edvard Kok, jedna od najneomiljenijih figura u našoj istoriji, je jedan od najvažnijih boraca za naše slobode"-Treveljan). Kok je prvi nanovo oživeo teoriju da zakoni nisu instrument već okovi kraljevske moći i da sudije nisu, kako je njegov suparnik Bekon govorio, "lavovi ispod trona" nego arbitri izmedju kralja i podanika. Bio je uporan u odbrani prava i nezavisnosti gradjanskih sudova u odnosu na više kraljevske sudove. Kralj Džems je drhtao od gneva kada mu je Kok saopštio da je sud viši od kralja. Za kaznu je protiv volje postavljen za sudiju kraljevskog suda (Kings Bench). Kok je i dalje istrajavao u svojim stavovima. Oglušio se više puta o kraljeve intervencije na njegovo sudjenje. To je učinilo kraj Džemsovom strpljenju i Kok je otpušten.
Tako se borba protiv apsolutizma u Engleskoj ispoljavala kao sukob izvršne (kraljevske) i sudske vlasti. Stoga je sudska vlast u anglosaksonskim državama do današnjeg dana srazmerno jača u odnosu na zakonodavnu i izvršnu nego u drugim evropskim državama.

4. Ponovno sazivanje parlamenta i uspeh opozicije

Kralj je parlament ponovo morao da sazove januara 1621. godine. Nameravao je da se umeša u rat u Evropi (Tridesetogodišnji rat) na strani svoga zeta Fridriha, izbornog kneza Falačke i za to su mu bila potrebna velika novčana sredstva koja se nije usudio da prikupi bez podrške parlamenta. Opozicija je u parlamentu bila jaka i njen glasnogovornik bio je Edvard Kok. Koristeći staru proceduru "sumjičenja" (Ipeachment) koja nije primenjivana od 1449. Kok se ustremio i posredno i neposredno na ljude iz kraljeve okoline - Bakingema i Bekona. Najpre su dva Bakingemova trabanta - Mompeson i Mičel a potom i Bekon optuženi za uzimanje mita. Bekon je prinudjen da da ostavku na svoj položaj, zatvoren je u Tauer i morao je da plati visoku globu od 40.000 funti. U tamnici je proveo samo jednu noć a kralj ga je oslobodio novčane kazne. Ipak, Bekonova politička karijera bila je zapečaćena. Kok se ustremio i na Bakingema i njegovu prošpansku politiku. Kralj i Bakingem su nameravali da ožene prestolonaslednika Čarlsa španskom princezom i tako, izmedju ostalog, mirnim putem povrate Palatinat okupiran od španskih trupa Džemsovom zetu Fridrihu. U parlamentu i javnom mnjenju vladalo je veliko neraspoloženje protiv Španaca. Sednicama parlamenta je prisustvovao i španski ambasador Gondomar. U svojim govorima Kok je napadao Španiju i Špance "kao da su oni zatvorenici kojima se sudi a on ponovo državni tužilac." Gondomar je protestvovao. Kralj je naredio donjem domu da ne raspravlja o spoljnoj politici. Poslanici su se pozivali na pravo slobode govora u parlamentu što je bilo njihovo neosporno pravo ali je isto tako odlučivanje o stvarima spoljne politike bilo isključivo u kraljevoj nadležnosti. Poslanici su na osnovu prethodnih zapisnika nastojali na svome pravu da unutar parlamenta o svemu mogu da govore. Knjiga zapisnika je poslata kralju 30. decembra 1621. - on je sopstvenom rukom iscepio stranicu na koju su se pozivali poslanici i na sledećoj sednici januara 1622. raspustio parlament. Pošto su prinčev brak kao i ceo plan izmirenja sa Španijom propali, Džems I se spremao da udje u rat. Posle dve godine, februara 1624. godine, parlament je ponovo sazvan. Džems je popustio. Parlamentu je dozvoljeno da raspravlja o spoljnoj politici, da izglasava prihode pod uslovom da se troše po njegovom nahodjenju (parlamenta). Usvojen je i Akt o Monopolima po kome je ustupanje monopola od strane kralja ocenjeno kao protivpravno osim u slučajevima kada se radilo o novim izumima. Parlament je sada pokazao svoju snagu ali to još nisu bile odluke koje bi značile revolucionarne promene u odnosu sa monarhom. Ipak, njima je bio anticipiran odnos kralja i parlamenta u narednom razdoblju, kada će za vladavine Džemsovog naslednika Čarlsa I doći do gradjanskog rata.

5. Verske raspre

5.1. Puritanci - erastijanizam - Milenarijska peticija - autorizovani prevod Biblije

Kralj nije grešio samo u proceni političkih prilika u Engleskoj već i po pitanjima vere. Puritanci su još za Elizabetine vladavine bili vrlo jaki i imali su uporište u parlamentu. U Džemsovo vreme bili su još brojniji i uticajniji. Džems je nosio nemile uspomene iz detinjstva na strogost svojih kalvinističkih staratelja i nije mario za puritance. Sa druge strane njegovo shvatanje kraljevskog dostojanstva i božanskog prava vladara nije se podudaralo sa prezviterijanskim učenjem. Želeo je da ostane vrhovni poglavar engleske crkve i zadrži staru crkvenu hijerarhiju. Bio je i protivnik svih drugih reformi za koje su se zalagali puritanci. Zbog svoje sklonosti anglikanskoj ortodoksiji, prošpanske politike koju je vodio neko vreme, kao i činjenice da mu je žena prešla u katoličanstvo za Džemsa se sumnjalo da je prikriveni katolik.
Kada je u pitanju odnos crkve i države, Anglikanska crkva je zastupala učenje poznato kao Erastijanizam. Osnovna pretpostavka ove teorije bila je da država ima konačnu reč u crkvenim stvarima. Ovo učenje je, pogrešno pripisivano Nemcu Erastusu pa je po njemu (samo u Engleskoj) tako i nazivano . Teorijske temelje anglikanskom poimanju odnosa crkve i države udario je, u stvari, Ričard Huker u poslednjoj deceniji XVI veka. U razmiricama izmedju kalvinista i anglikanaca prednost je dugo bila na strani prvih jer je ženevsko učenje imalo razradjene i jasne teorijske postavke. Iz tog razloga je Huker i napisao svoje delo O zakonima crkvenog poretka koje predstavlja klasičnu odbranu umerenog, elizabetinskog oblika reformacije. Kalvinisti su tvrdili da sve što se radi u crkvi mora biti jasno propisano u Bibliji. Zbog toga su napadali Knjigu opštih molitava i načela elizabetinskog uredjenja. Huker je polazio od pravdanja razuma u veri. Pored onoga što je izričito propisano Svetim pismom postoje i stvari u kojima državna i crkvena vlast moraju da se slože sa prirodnim, Božjim, zakonima. Ljudsko društvo se menja i država ili crkva mogu narediti bilo šta što je poučno i umesno pod uslovom da njihova zapoved poštuje biblijske zakone ili je u skladu sa prirodnim zakonima. Država i crkva su sjedinjeni i zato pobožni vladar ima pravo i dužnost da izdaje zakone, kako na crkvenom tako i na svetovnom polju ali uvek pod uslovom da ti zakoni budu u skladu sa prirodnim i da nisu u suprotnosti sa Svetim pismom.
Ubrzo po stupanju na presto, kralju je 1603. godine, uručena peticija (Millenary Petition) koju je potpisalo nekoliko stotina puritanski opredeljenih sveštenika anglikanske crkve. Peticija je sadržavala čitav niz zahteva na kojima su Puritanci nastojali još u Elizabetino vreme: Da se ne upotrebljava znak krsta pri krštenju i ne klanja pri pomenu Hristovog imena; tražili su skraćivanje bogosluženja i poticanje držanja propovedi; uprošćavanje pojanja kako bi što veći broj vernika učestvovao u bogosluženju; sprečavanje davanja sinekura i držanje više položaja od strane jedne osobe; poštovanje nedelje i nepridržavanje praznovanja dana posvećenih pojedinim svecima. Ipak, odustalo se od zahteva za ukidanjem episkopalnog uredjenja crkve što jasno govori da su puritanci ublažili svoje stavove. Glavne tačke u peticiji bile su traženje dozvole da sveštenici po sopstvenom nahodjenju odluče da li će nositi kapu i misnu košulju i da se od sveštenika više ne zahteva da se svojim potpisom izjasne da veruju u apsolutnu istinu cele Knjige opštih molitava (time su crkvene vlasti želele da budu sigurne da će sveštenici u svim detaljima poštovati anglikansko bogosluženje). Ova dva zahteva su po mišljenju Puritanaca bila ključna jer su stavljala na probu kraljevu dobru volju - povoljan odgovor (čak ako bi ostali zahtevi bili odbijeni) bi razjasnio da li vladar zaista želi da toleriše njihova uverenja. Ostavljanje mogućnosti izbora sveštenicima bio je preduslov da se obezbedi opstanak Puritancima. Oni su bili tolerisani u okviru zvanične crkve ali pod uslovom da bogosluženje vrše po anglikanskom obredu i ova tolerancija nije bila osigurana zakonom. Smatrajući da su u Episkopalnoj crkvi služili lojalno puritanski usmereni sveštenici su zauzvrat zahtevali da se njihov položaj utvrdi zakonom. Za početak je i kraljeva reč bila dovoljna.
Peticija je razmatrana januara 1604. godine na većanju koje je kralj sazvao u Hempton Kourtu. Anglikanski biskupi su došli rešeni da ne dopuste kompromis. Sklonost ka korenitijoj reformaciji koju su pokazivali neki prelati elizabetinog vremena splasnula je. Biskupi su sada istupali kao pobornici ideje o nacionalnoj crkvi i suprematiji vladara. Predvodnik ove struje bio je biskup Londona Benkroft. Puritanski glasnogovornik bio je doktor Džošua Rejnolds.
Najvažniji zahtevi izneti u peticiji trebali su da budu razmatrani drugog dana većanja. Benkroft je zamolio kralja da odbije da sasluša Puritance. Pozivao se na kanonsko pravo po kome je šizmaticima bilo zabranjeno da govore protiv biskupa. Džems je, ipak, dozvolio diskusiju. Sa sklonošću da sebe smatra obrazovanim čovekom i zainteresovan za teološka pitanja i sam je učestvovao u raspravi. Mada je kralj, tačku po tačku odlučivao na štetu Puritanaca, sednica je tekla uz primesu humora i ličila na slobodni intelektualni okršaj. Rasprava se, medjutim, okončala na sasvim suprotan način. Naime, dr Rejnolds je izjavio da i niže sveštenstvo ima pravo da se sastaje radi odlučivanja i da bi biskupi trebali da konsultuju sinode svojih dijeceza. Reč sinod načinila je prelom u razgovoru. Ona je kod kralja Džemsa budila uspomene na poniženja koja je u mladosti trpeo od Noksovih sledbenika, strogih kalvinista škotskog Kirka. Pri pomenu ove reči Džems je prestao da bude razboriti, duhoviti intelektualac i pao je u jarost. "Ako ciljate na škotski prezviterijum" uzviknuo je "on se slaže s monarhijom kao Bog sa djavolom". Grabeći šešir da bi prisutnima stavio do znanja da je rasprava svršena, Džems je iz sebe istisnuo najdublja lična osećanja kojima se rukovodio i u verskoj politici - "Kako su koristili jadnu ledi, moju majku, nije nepoznato i kako su postupali samnom u kao s detetom. Zato dodajem...Nema biskupa, nema kralja...Dakle, doktore (obratio se Rejnoldsu), imate li još nešto da kažete." "Ništa više, ako to izvoli vaše Veličanstvo." "Ako je to sve što je vaša stranka imala da kaže, ja ću ih naterati da se potčine ili ću ih najuriti iz zemlje".
Prvi Džemsov parlament koji se sastao u proleće 1604. godine podržao je Milenarijsku peticiju i to je još jedan od uzroka sukoba izmedju kralja i predstavničkog tela. Kada je u julu 1604. parlament privremeno prekinuo rad, kralj se obratio sveštenstvu proklamacijom u kojoj je zahtevano da se svi sveštenici, najkasnije do decembra, moraju pokoriti postojećim pravilima Anglikanske crkve ili će u protivnom ostati bez službe. Nešto pre isteka ovog roka, za Kentreberijskog nadbiskupa postavljen je Benkroft jedan od najtvrdjih Anglikanaca kako bi se obezbedilo sprovodjenje kraljeve volje. Tri stotine sveštenika je odbilo da prizna u potpunosti Knjigu opštih molitava i ostali su bez službe. Tako je izvan zvanične crkve, u statusu sektaša, ostalo mnogo savesnih i uticajnih sveštenika. Do toga dogadjaja van anglikanske crkve bili su jedino "nezavisni" Braunisti koji su svojevoljno iz nje istupili.
Jedna od najvećih tekovina engleske reformacije, za koju je zaslužan kralj Džems, je autorizovani prevod Biblije poznat i kao King James Version. Treba odmah reči da ovo nije prvi celovit prevod Biblije na engleski.
Vilijem Tindl (William Tyndale), predavač na Kembridžu, je pod uticajem Erazma Roterdamskog preveo Novi Zavet na engleski. Knjiga je štampana u Vormsu 1526. godine. Kako su primerci stizali u Englesku tako ih je londonski biskup palio. Tindl je svoj prevod revidirao i do 1566. štampan je četrdeset puta.
Drugi, celovit, prevod Biblije delo je Majlsa Kaverdejla (Myles Coverdale). Priredjen je 1535. godine na temelju prevoda Tindla, Lutera i latinskog teksta. Biblija je bila posvećena kralju Henriju VIII.
Godine 1538. pojavila se tzv. Velika Biblija. Taj prevod je autorizovan od strane kralja Henrija VIII. Štampan je na velikom formatu i postavljan na vidna mesta u crkvama. Namera je bila da se istisnu nezvanični prevodi poput Tindlovog sa njihovim jetikim beleškama i primedbama. Ova verzija korišćena je i u vreme katoličke kraljice Marije iako je služba u crkvi ponovo bila na latinskom. Uz ispravke, Velika Biblija ponovo je ozvaničena 1568. godine.
Engleski protestanti u emigraciji su u Ženevi priredili prevod Biblije koji se pojavio 1560. godine. To je tzv. Ženevska Biblija, posvećena kraljici Elizabeti I za vreme čije vladavine je štampana više od sedamdeset puta. U ovom izdanju je više od polovine Starog Zaveta prevodjeno sa Hebrejskog. Sadržavalo je, takodje, mape i tabele i bilo je prvo izdanje na engleskom sa brojevima stihova što je olakšavalo čitanje.
U Dueu, u Nizozemskoj, je 1568. godine obrazovan centar za školovanje sveštenika koji će vršiti katoličku propagandu u Engleskoj. Ovde je 1602. godine izdata tzv. Due Biblija - standarni katolički prevod. Najznačajniji u timu prevodilaca bio je Gregori Martin. Novi Zavet se pojavio još 1582. kada je fakultet bio u Remsu. Due Biblija je bila doslovni prevod Vulgate pa je to otežavalo njenu razumljivost na engleskom jeziku.
Najpopularnija je bila Ženevska Biblija za koju je kralj Džems verovao da je "najgora" i da su beleške koje ona sadrži "vrlo pristrasne, neistinite, buntovne i suviše liče na opasne i izdajničke zamisli." Kralj je, stoga odlučio da izda novi prevod Biblije. Odabrao je 47 učenih prevodilaca i nagradio ih, slabo, crkvenim unapredjenjima. Ovi su radili podeljeni u šest grupa od kojih je svaka obradjivala pojedine knjige Biblije. Dve grupe su se sastajale u Oksfordu, dve u Kembridžu i dve u Londonu. Bilo im je naredjeno da slede Biskupsku Bibliju iz 1568. godine i da bez potrebe ne menjaju ono što su vernici naučili da slušaju kao i da ne unose sporne beleške iz Ženevske biblije. Ipak prevodioci su koristili i Ženevsku i Due Bibliju. Kada je prevod bio gotov, u sva tri središta pregledao ga je odbor od dvanaest članova a zatim su ga pregledali Bilson, biskup Vinčestera i doktor Majls Smit. Smit je izvršio završnu reviziju, dodao neke primedbe i napisao predgovor. Napomena na naslovnoj strani kaže da je knjiga "namenjena čitanju u crkvama". Izgleda da upotreba drugih Biblija time nije proglašena nezakonitom. Medjutim, kraljevskom štamparu bilo je dato isključivo pravo štampe a mogao je da spreči druge štampare da izdaju svoje prevode. Veliki broj ljudi je i dalje koristio Ženevsku Bibliju. Neki puritanci su sumnjali da su prevod kralja Džemsa nije verodostojan reči Božjoj nego da su ga napisali visoki crkveni velikodostojnici. Prevod kralja Džemsa zvanično se koristio 350 godina - Anglikanska crkva ga je revidirala tek 1870. godine. Sasvim je jasno da je toliko čitana knjiga morala izvršiti veliki uticaj na engleski jezik i u tome se ogleda ogroman značaj "Biblije kralja Džemsa".
Najradikalniji engleski kalvinisti "Indenpendenti" koji nisu bili tolerisani napuštali su ostrvo i odlazili u Holandiju koja je do izbijanja gradjanskog rata u Engleskoj 1642. bila njihovo glavno stecište. Robert Braun, vodj Indenpendenata pobegao je 1582. sa velikim delom svoje zajednice i svojim glavnim saradnikom, učiteljem Harisonom, u Midelburg u Holandiji. Nonkoformisti iz Lajdena bili su predvodnici i inicijatori iseljavanja u Ameriku gde su nameravali da osnuju savršenu hrišćansku zajednicu zasnovanu na načelima njihovog veroučenja. Oko 1618. godine,35-orica medju njima odlučili su da odu u Virdžiniju. Prvo su se vratili u Englesku i uortačili se sa londonskim trgovcima u jedno neprotokolisano akcionarsko društvo i zakupili brod Mejflauer. Bilo ih je tačno stotinu (usput je rodjeno još dvoje) kada su, krajem leta 1620. isplovili iz Plimuta. Bura je skrenula brod sa kursa i umesto u Virdžiniju stigao je do puste obale rta Kod. Kako su se obreli u divljini a održavanje discipline bilo je važno za opstanak, sklopili su tzv. Mejflauerski sporazum (Mayflower Contract) po kome su obrazovali jedno "civilno političko telo" i prihvatili načelo vladavine većine. Osnovali su koloniju Plimut na obalama Masačusetskog zaliva. Doseljenici su bili ljudi iz gradova nevični zemljoradnji, lovu i ribolovu i teško su opstajali u divljini. Tokom prve zime,bezmalo polovina ih je umrla. Na sreću, Indijanci iz susedstva bili su blagonakloni i naučili su ih da gaje kukuruz i drugim veštinama. U jesen 1621. svetkovali su prvi dan zahvalnosti Bogu što su preživeli - i to je danas jedan od najvećih nacionalnih praznika u Americi. U američkoj istorijskoj tradiciji pothvat "otaca-hodočasnika" sa Mejflauera ima posebno mesto i postao je deo nacionalnog mita. Za razliku od prethodnih pokušaja naseljavanja ovaj nije bio organizovan od države, neke moćne trgovačke kompanije ili veleposednika već od skromnih ljudi koji su ispoljili veliki idealizam, hrabrost i upornost.
U vreme vladavine Džemsa I Englesku je zahvatila prava pomama lova na veštice. Njegova prethodnica Elizabeta je ove progone suzbijala. Već prvi Džemsov parlament doneo je zakone koji su predvidjali smrtne kazne za žene koje se bave crnom magijom. Predstavnici vlasti i rulja su poćeli da hvataju (uglavnom stare i ružne) žene za koje se sumnjalo da su veštice. Mnogo njih oglašeno krivim i pogubljeno. Apeli pojedinih obrazovanih i razboritih ljudi da je to u pitanju zločin protiv nevinih i unesrećenih žena ostajali su bez odjeka. Verovanje u veštice bilo je ukorenjeno u svim slojevima stanovništva. To je vidljivo i u delima pisaca i naučnika kao što su Šekspir i Bekon. Kralj Džems je u svom delu Demonology dao podstrek ovom sujeverju a čuveni pravnik Kok je postavio zakonske osnove za progon. Pomama lova na veštice dostigla je vrhunac u vreme gradjanskog rata pod vladavinom strogih i krutih prezviterijanaca, koji su, inače neprestano prebacivali katoličkoj crkvi idolopoklonstvo i praznoverje. Ubrzo su progoni su počeli da jenjavaju (već kada su vlast preuzeli Indenpendenti) a prestali su u na početku epohe racionalizma u vreme restauracije Stjuarta. Ova pojava uzela je maha i u kolonijama Nove Engleske.

5.2. Položaj katolika - gradjani drugog reda - globe - varljive nade u novog kralja - Barutna zavera

Katolička vera u Engleskoj formalno nije bila zabranjena ali je položaj katolika bio vrlo težak kako zbog zakonskih odredbi koje su ih svodile na gradjane drugog reda tako i zbog verske netrpeljivosti protestantske okoline. Vladavina Marije "Krvave" produbila je jaz izmedju protestanata i katolika. Dugotrajni rat sa Španijom uticao je da se, ne bez osnova uvreži mišljenje da su katolici španska "peta kolona".
Koliko je katolika bilo u Engleskoj teško je reči. Neki su se otvoreno izjašnjavali kao katolici i odbijali da prisustvuju anglikanskom bogosluženju to su tzv. rekuzanti (recusants). Drugi, tzv. Crkveni papisti (Church Papists), koji su zvanično bili pripadnici anglikanske crkve a potajno ispovedali katoličku veru bili su, nesumnjivo, brojniji. Isto tako, veliki broj ljudi, naročito onih iz nižih slojeva, bio je spreman da u tom pogledu prihvati opredeljenje "svojih boljih" tj. lendlordova. Jasnu opredeljenost za anglikanizam ili puritansku struju ispoljavali su pripadnici više i srednje klase u gradovima i razvijenijim krajevima zemlje. U zabačenim i divljim oblastima na severu, prema škotskoj granici, veliki deo plemstva, inače nepokornog i buntovnog, ostao je odan katoličanstvu a seljaštvo ih je sledilo. Čak i protestantsko stanovništvo, nedovoljno verski prosvećeno još uvek se držalo nekih katoličkih običaja.
Svesna da je broj potencijalnih sledbenika katoličke vere daleko veći nego što se to čini država se trudila da suzbije katoličanstvo. Katolici su zakonom bili isključeni iz svih upravnih tela i službi kako centralne tako i lokalne vlasti. Za svako udaljavanje više od pet milja od mesta boravka morali su da traže dozvolu od lokalnih vlasti. I oni katolici koji su mirno sedeli kod kuća kažnjavani su za neposećivanje anglikanske službe. Pripadnici različitih klasa bili su globljeni na različit način. Najbogatiji su plaćali 20 funti mesečno. Manji katolički zemljoposednici bili su upropaštavani pošto su za nepohadanje službe morali da se iskupe po cenu od dve trećine svojih godišnjih prihoda. Seljaci vlasnici sitnih poseda, kao i zakupci zemlje bili su kažnjavani tako što im su im poreznici upadali u kuće i praznili ambare i ostave s tim što je ovaj postupak bio praćen nasiljem i poniženjima. Rimokatoličko bogosluženje (misa) bilo je u Engleskoj zabranjeno. Za svakog sveštenika koji bi vršio katoličku službu kao i vernika koji ju je pohadjao bilo je predvidjeno da budu pogubljeni kao izdajnici. Zakon u stvarnosti nije primenjivan - više je služio da suzbije preteranu odvažnost pojedinih katolika kao i otvorenu propagandu. Misa je držana slobodno u kapelama stranih ambasada dok su je engleski katolici pohadjali u uskom krugu jednovernika i bili poštedjeni kazne sve dok se ne bi usudili da otvoreno paradiraju sa kršenjem zakona. Kada su u severnim grofovijama sudije na svoju ruku povešale nekoliko sveštenika smatrajući da su tamošnji "papisti" suviše digli glavu, kralj Džems je sprečio nastavak ovih progona. Nije ih dozvolio čak ni posle Barutne zavere u kojoj su mu katolici ugrozili život.
Medju katoličkim sveštenstvom, koje je delovalo tajno, posećujući vernike noću i u stalnom bekstvu pred poterama lutalo zemljom, nije bilo jedinstva. Izmedju Jezuita i mirskog (sekularnog) sveštenstva vladalo je suparništvo oko nadležnosti nad katolicima u Engleskoj. Pripadnici "Vojske hristove" smatrali su i tražili od pape da uprava nad engleskom crkvom treba da se poveri njima a ne episkopima što je izazvalo otpor mirskog sveštenstva. U vreme Džemsovog stupanja na presto ovi sukobi su dostigli vrhunac.
Jezuiti su uvidjali, a to se očitovalo u verskom i političkom životu drugih država gde su se sučelile rimska i reformisana crkva, da konačno versko opredeljenje naroda neće zavisiti od volje vernika nego će biti izvojevano u političkim i oružanim sukobima. Englesku treba vratiti u krilo Rimske crkve ne birajući sredstva uključujući tu i pobune, atentate i stranu intervenciju. Imali su autoritet kao papini izaslanici a svoj uticaj i ugled su podigli požrtvovanim misionarskim radom. Svojim delovanjem izazvali su progone katolika a to im je poslužilo kao opravdanje da treba srušiti jeretičku državu. Protestantskog vladara je trebalo obratiti ili svrgnuti po cenu dovodjenja stranca na engleski presto. Jezuiti su se oslanjali na podršku Španije što je bio mač sa dve oštrice. Diplomatska, novčana a potencijalno i vojna podrška još uvek najveće evropske sile davala im je snagu. To im je, medjutim, rušilo ugled u očima sunarodnika koji su u njima videli agente tudje i posle dugotrajnog ratovanja omrznute države. Džemsovo stupanje na presto pobudilo je nadu medju katoličkim vernicima u Engleskoj. Bez obzira na svoje kalvinističko vaspitanje bio je sin Marije Stjuart dugogodišnje katoličke pretendetkinje kojoj je katolička propaganda davala oreol mučenice. Papa i jezuiti nisu se zanosili ovakvim zabludama. Garnet, jezuitski provincijal za Englesku, je nešto pre Elizabetine smrti dobio uputstva od pape da, ukoliko je to moguće, spreči Džemsovo stupanje na presto. Španski kralj Filip III je izaslanicima engleskih jezuita, u Madridu 1602. godine, obećao vojnu pomoć. Medjutim Filip je odustao od vojnog uplitanja u Engleskoj nadajući se da će sa Džemsom uspeti da sklopi mirovni ugovor i time učini kraj dugogodišnjem ratu, što se i desilo.
U prvi mah se činilo da će poločaj katolika biti olakšan. Džems se odlučio za isvesne ustupke u cilju jačanja stabilnosti u državi. Katolicima je dozvoljeno privatno ispovedanje vere pod uslovom da se izjasne da su odani kralju a ne papi. Ovo je bio mudro osmišljen potez jer se time broj katolika ne bi uvećao. Ostvarenje ove zamisli pokazalo se kao neizvodljivo zbog otpora i jezuita i protestanata. Jezuiti nisu želeli da se zakunu na vernost jeretičkom kralju i odreknu težnji ka pokatoličavanju Engleske. Sa druge strane, privremena trpeljivost vlasti (1603-1604) pokazala je snagu katolika. Čim se prestalo za naplaćivanjem globa za neposećivanje anglikanske službe, primećeno je odsustvo velikog broja vernika iz zadnjih klupa u crkvama. Isto tako dozvola služenja mise u privatnim kućama dovela je do većeg okupljanja katolika što je uzbunilo njihove protestantske susede. Zastrašen ovakvim ishodom, Džems je popustio Sesilu i protestantima. Već februara 1604. godine izdata je proklamacija kojom je naredjeno svim katoličkim sveštenicima da napuste zemlju. Avgusta iste godine, bez vladine naredbe, mesne sudije su povešale nekoliko katoličkih sveštenika. Novembra se opet otpočelo sa globljenjem za odsustvo sa bogosluženja. Decembra naredne, 1605. godine, otkrivena je Barutna zavera što je dovelo do oštrih mera protiv katolika.
Organizator Barutne zavere bio je Robert Ketsbi (Catesby) iz Vorika. Okupio je oko sebe svoje rodjake i prijatelje Tomasa Vintera (Winter), Tomasa Persija (Percy), Džona Rajta (Wright) i Gaja Foksa (Fawkes). Plan je bio da pobiju kralja i članove parlamenta, podignu ustanak u Midlendu, dokopaju se kraljeve dece Čarlsa i Elizabete i postave jednog od njih na engleski presto.
Zaveru za ubijanje Džemsa skovali su 1604. godine. Bili su svesni da samo uklanjanje kralja ne bi značilo konačan uspeh već bi možda i otežalo preuzimanje vlasti jer bi se država našla pod upravom parlamenta u kome su sedeli gorljivi puritanci. Odlučeno je da se pobiju i članovi parlamenta. To su mislili da izvedu tako što će zgrada parlamenta u vreme kada ovaj u kraljevom prisustvu bude zasedao biti minirana.
Cela operacija predstavljala je pravi poduhvat u kojoj su zaverenici pokazali vanrednu istrajnost. Maja 1604. zakupili su zgradu u susedstvu Vestminsterske palate i do decembra prokopali tunel do njenih temelja. Tu su naišli na širok kameni zid koji ih je znatno usporio. U jednom trenutku začuli su buku iznad glava i preplašili se da su otkriveni. Ispostavilo se da se nalaze pored ostave za drva koja se nalazi tačno ispod Doma lordova. Persi, koji je sam bio član parlamenta, uspeo je da marta 1605. godine ostavu dobije pod zakup. U tu prostoriju Foks je dovukao (20) 36 buradi baruta i preko njih naslagao gvozdene poluge kako bi razorio tavanicu. Sve je to prekriveno ogrevnim drvetom i ugljem. Potom su se zaverenici razišli na šest meseci čekajući zasedanje parlamenta. Za to vreme tekle su pripreme za ustanak koji bi buknuo odmah po vesti o eksploziji. Zaverenici su o svojoj nameri u ispovesti obavestili Garneta. Provincijal se držao neodredjeno. Nije se priključio zaveri niti je šta učinio da je spreči. U medjuvremenu, broj zaverenika se uvećao za još 8 ljudi. Jedan od njih, Frensis Trešem (Tresham), poslao je pismo upozorenja svome rodjaku, katoliku i članu parlamenta, lordu Montiglu (Monteagle), ne odajući pri tom svoje saučesnike. Montigl je pismo 26. oktobra pokazao premijeru Solsberiju a ovaj je o tome obavestio kralja. Dan uoči otvaranja parlamenta, 4. novembra 1605. godine, dve grupe su pažljivo pretražile zgradu. Jedna je pronašla Foksa a druga burad sa barutom. Foks je na vreme bio upozoren da je zavera otkrivena ali je ipak odlučio da ostane i izvede ono što je naumio. Žestoko se borio pre no što je savladan. Ketsbi i drugovi su bez obzira na to što atentata nije bilo, pokušali da dignu ustanak. Samo nekolicina ljudi im se pridružila. Katolici su im zastrašeni zatvarali vrata a protestanti su krenuli da ih progone. Duhom klonule pobunjenike sustigla je potera. Ketsbi je sa nekolicinom poginuo a ostali su, mnogi teško ranjeni, dovedeni pred sud. Sudio je Edvard Kok. Trešam je umro u tamnici dok je 8 zaverenika pogubljeno. Barutna zavera ostala je duboko usadjena u tradiciju i katolika i protestanata. Odlukom Parlamenta, 5. novembar je obeležavan kao dan spasenja nacije koji je, uz svečanosti praćene vatrometom, praznovan sve do polovine XIX veka. Sa druge strane, kod katolika postoji priča da je prilikom Garnetovog pogubljenja njegova krv čudotvorno oslikala slamu koju je poprskala.

6. Spoljna politika

Džems I je vodio spoljnu politiku u pravcu miroljubive neutralnosti. On se u visokim predstavama o svojoj kraljevskoj ličnosti, zanosio iluzijom da kao veliki evropski vladar može da pomiri zaraćene političke i verske stranke na starom kontinentu.
Prvi Džemsov korak bio je sklapanje mira sa Španijom. U sukobu sa ovom državom Englezi su bili od 60-ih godina XVI veka s tim što je otvoreni rat otpočeo tek u drugoj polovini 80-ih. Rat protiv suparnika u pomorskoj ekspanziji i uz to omrznutih papista, parlament i puritanci zagovarali su bez obzira na cenu - na to što je gutao sve materijalne resurse, krv i snagu nacije. Rat je okončan ugovorom u Londonu avgusta 1604. godine. Mir nije pozdravljen jednodušno od svih. U narednoj deceniji po pitanju spoljne politike postojaće razmimoilaženja izmedju onih koji su za rat sa Španijom i drugih koji su za blisku saradnju sa njom - srednje struje nije bilo.
U ime zaloge za mir sa Španijom Džems se rešio ser Voltera Ralija (am. Roli), jednog od poslednjih velikana elizabetinske epohe. Rali je bio pesnik, istoričar, pomorac i ratnik. Borio se u redovima francuskih hugenota i gusario protiv Španaca. Pod njegovim vodjstvom načinjeni su prvi pokušaji naseljavanja severne Amerike. Zalaganjem Bakingema oslobodjen je i poverena mu je ekspedicija protiv španskih poseda u Americi. Vratio se bez plena. Prošpanski orijentisani Džems I ga je na osnovu optužbe iz 1603. godine osudio na smrt.
U vreme Džemsove vladavine političke i verske suprotnosti u Evropi su kulminirale i doživele rasplet u krvavom i razornom Tridesetogodišnjem ratu. To je bio u pravom smislu reči prvi veliki evropski rat jer su u njemu, kraće ili duže vreme, učestvovale sve države na starom kontinentu. Džems je sve vreme vodio nerealnu politiku pomiritelja medju zakrvljenim državama i verama. U vreme krize koja je prethodila sukobu posredovao je u sklapanju primirja izmedju Španije i Holandije (Ujedinjenih provincija) 1609; stupio je u savez sa protestantskom Unijom 1612. a svoju ćerku Elizabetu udao je 1613. za vodju ovog saveza falačkog kneza izbornika Fridriha V. Istovremeno je želeo da pribavi naklnost katoličke strane pa je vodio pregovore o ženidbi prestolonaslednika španskom princezom. Džemsov stariji sin Henri se protivio ovom braku ali on je mlad umro. Novi prestolonaslednik Čarls bio je saglasan sa očevom željom. Većina engleskih državnika i narod bili su protiv ovog braka. Strahovali su da bi to otvorilo vrata katoličkom uticaju i španskoj politici. Imali su pred očima primer Francuske i njenog kralja Anrija IV, bivšeg protestanta koji je prešao u katoličanstvo a svoje negdašnje jednovernike doveo u položaj tolerisane manjine koja se osipala. Englezi su doživljavali svoju zemlju kao glavno uporište boraca za protestantsku stvar. Da stanje bude još složenije, pregovori o braku prestolonaslednika postali su najaktuelniji kada je u Evropi rat već buknuo. Naime, Fridrih V, Džemsov zet bio je proglašen za češkog kralja. Njegovo nesrećno, kratkotrajno "zimsko kraljevanje" okončano je porazom Čeha od strane carske vojske i trupa Katoličke lige u bici na Beloj Gori, novembra 1620. godine. Španci su u toku 1620-22. osvojili Falačku. Fridrih se sa svojom ženom Elizabetom potucao od Češke preko Falačke do Holandije. Džems je mislio da će Čarlsovom ženidbom uspeti da ubedi Špance da Fridrihu vrate Falačku. čak je nudio Špancima podelu Ujedinenih provincija koje su bile simbol borbe protiv katoličanstva i ekonomski i kulturno jedna od najnaprednijih država u Evropi. Položaj katolika u Engleskoj se posle progona izazvanih Barutnom zaverom popravio. Prihod od globa se smanjio. Kralj je naredio da se puste katolici iz svih zatvora u Engleskoj. Španski ambasador Gondomar, glavni zaštitnik engleskih katolika, sada je postao vrlo uticajan. Pitanje spoljne politike je bio ključni razlog za sukob izmedju Džemsa i parlamenta o čemu je već bilo reči. Parlament je raspušten januara 1622. godine. Februara 1623. prestolonaslednik Čarls je krenuo na put u Španiju. Uz prosioca je bio i svemoćni miljenik Bakingem. Putovali su kopnom, preko Francuske. Englezi su ostavili nepovoljan utisak na domaćine. Podsmevali su se siromaštvu zemlje - pustim poljima, odrpanom stanovništvu, jadnim konačištima. Ljudi iz kraljeve pratnje na čelu sa nadmenim Bakingemom, nisu vodili mnogo računa o strogoj dvorskoj etikeciji što je vredjalo dostojanstvene Špance. Obećanjima da će biti ukinuti zakoni protiv katolika i da će Čarlsova deca biti vaspitana u katoličkom duhu Španci nisu verovali. Ser Edmund Verni, "dobar vitez bez straha i mane", udario je šamar jezuiti koji je ubedjivao jednog od Engleza da predje u rimsku veru. Španski hidalgoi nisu krili mržnju prema oholim jereticima i govorili su da će "princezu radije gurnuti u bunar glavom na dole nego u njihove ruke". Tako se Čarls vratio u domovinu "živ, protestant i neženja". U Londonu je dočekan sa takvim oduševljenjem kao da je "uz Temzu kao plen doterao celu špansku flotu". Odjekivala su zvona, gomila sveta se tiskala oko kočije kličući, oslobadjani su zatvorenici i paljene vatre.


avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 47
Datum upisa : 09.10.2009
Godina : 31
Lokacija : Smederevo/Novi Sad

Pogledaj profil korisnika http://novivek.forumsr.com

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu