NEMAČKO CARSTVO OD KRAJA XVI DO POLOVINE XVII VEKA

Ići dole

NEMAČKO CARSTVO OD KRAJA XVI DO POLOVINE XVII VEKA

Počalji  Admin taj Sub Okt 10, 2009 2:04 pm

RUDOLF II (1576-1608/12)

1. Rudolfov karakter i glavne odlike njegove vladavine

Maksimilijana II je nasledio njegov najstariji sin Rudolf. U vreme njegovog detinjstva uticaji protestantskog učenja su se osećali i u Beču. Rudolf je, zato, vaspitan u Španiji, na dvoru Filipa II koji je bio glavni zatočnik katoličanstva u Evropi jer u toj sredini nije pretila opasnost da padne pod uticaj jeresi. Filip II je očekivao da će od svog rodjaka napraviti militantnog katolika koji će kao vladar nostiti krstaški steg protifreformacije koja je je bila u punom zamahu. Medjutim nade polagane u mladog Rudolfa su se izjalovile. Lekcije koje je dobijao od jezuita nisu dale željene rezultate. On je po prirodi bio stidljiv, melanholičan, duševno nestabilan i radije vreme provodio u društvu umetnika i naučnika kojima se okruživao nego što se posvećivao svakodnevnim državnim poslovima. Vladavinu nad Austrijom je prepustio svojoj braći - Ernestu a posle njegove smrti , 1595. Matiji.
Rudolf je za svoje sedište izabrao Prag gde se preselio sa dvorom 1583. godine. U zamku Hradčani iznad češke prestonice okupio je oko sebe naučnike i šarlatane svih vrsta iz cele Evrope kojima je bio zaštitnik. Medju njima su bili i utemeljivači moderne astronomije Johan Kepler, Tiho Brahe i Djordano Bruno. Rudolfa su izuzetno zanimale alhemija, astrologija, drago kamenje, egzotične ptice, botanika, matematika i maniristička umetnost. Uronjen u okultne veštine car je želeo da prodre u tajne svemira kojim su po njemu upravljale tajne sile i koji je bio izukrštan magijskim vezama. Nije bio pravoverni katolik a kamoli predvodnik kontrareformacije (na samrti je odbio katolički obred). Verovao je da će moći da pomiri protestante i katolike u nekoj višoj religijskoj sintezi i na taj način spase jedinstvo Carstva koje je bilo razdirano verskim suprotnostima. To je bilo suviše daleko od svakodnevice i neostvarljivo. I protestantski i katolički verski fanatizam je buktao svom snagom što je, pored političkih nesuglasica, guralo Evropu u krvave obračune - u Francuskoj su se gotovo četiri decenije vodili ogorčeni verski ratovi, u Nizozemskoj su se ustanici koje su predvodili zagriženi kalvinisti borili protiv španske vlasti. Protestantska Engleska je ratovala sa Španijom a ni ostrvo nije bilo poštedjeno verskih raspri izmedju umerenih i radikalnih pristalica reformacije. Za sve to vreme Rudolfov dvor je zadržao duh tolerancije i kosmopolitizma u tradiciji humanizma i renesanse.

2. Slabljenje centralne vlasti u habsburškim naslednim zemljama

Centralna vlast bila je u Austrijskoj monarhiji slaba i na to je uticalo više činilaca - širenje protestantizma, sukob izmedju Rudolfa i njegovog brata Matije, otpor staleža pojedinih pokrajina, ratovi sa Turcima.
Habsburške nasledne zemlje bile su Gornja i Donja Austrija, Tirol, Koruška, Kranjska. Pokrajinske staleške skupštine su zastupale interese svojih zemalja što je vodilo u separatizam. Isto tako su u staležima prevladavali klasni interesi plemstva i gradske aristokratije. Rudolfu je bila potrebna podrška staleških skupština koje su trebale da mu izglasaju sredstva za vodjenje ratova. Zauzvrat je morao da potvrdi i čak proširi povlastice staleža tj. pokrajinskih i klasnih privilegija koje su ovi branili. To je slabilo moć krune.

3. Austrija i Turska - Dugi rat

Turci su predstavljali stalnu opasnost na granicama. Turska je 1590. okončala dugotrajni rat sa Persijom tako da je sve svoje snage mogla da usredsredi na dalji prodor u srednju Evropu. Tako je došlo do tzv. Dugog rata (“Sisački rat”) izmedju Austrije i Turske koji je potrajao 13 godina (1593-1606) Bez obzira na to što je prethodni rat sa Turcima (1566-68) bio zvanično okončan pre tri decenije borbe na nemirnoj granici nisu prestajale. Turski sandžak-begovi su nastavili svoje pljačkaške upade. Naneli su 1575. poraz krajišnicima kod Budačkog i osvojili 1576. Bužim i Cazin, 1577. Kladušu, Ostrožac i Zrin a 1578. Drežnik. Ova turska osvajačka aktivnost izazvala je temeljno preuredjenje Vojne krajine, izgradnju velike krajiške tvrdjave Karlovca i obrazovanje nove granične zaštite na Kupi. Pod komandom Kevenhilera preduzeta je u septembru 1578. neuspela akcija za oslobodjenja Cazina, Ostrošca i Bihaćke krajine. Hrvatski ban, Toma Erdedi, je 1584. u zasedi kod Slunja razbio nadmoćne turske snage. Bosanski beglerbeg, Hasan-paša Predojević, razvio je 1591. snažne ofanzivne operacije u Slavoniji a 19. juna 1592. osvojio Bihać koji je postao sedište Sandžakbega. Odbrambena linija Hrvatske morala se povući sa Une na Kupu i Koranu. Hasan-paša je je 1592. tukao bansko-štajerske trupe kod Bresta ali su branioci Siska dva puta odbili njegove napade, a treći put mu naneli težak poraz 22. juna 1593. godine. Posle poraza kod Siska Turci su objavili rat u kome su postigli izvesne uspehe ali se njihova udarana moć postepeno smanjivala. Uz pomoć rumelijskog beglerbega, bosanski beglerbeg Mustafa-paša je 28. avugsta 1593. zauzeo Sisak. Zatim su rumelijske trupe prešle na madjarsko bojište gde je veliki vezir Sinan-paša osvojio Vesprem i Varpalotu a potom se sredinom oktobra povukao prema Beogradu. Trupe Rudolfa II su proširile svoju vlast u Gornjoj Ugarskoj (današnja Slovačka) dok je Juraj Zrinski u proleće 1594. zauzeo više gradova izmedju Kanjiže i Sigeta.
Istvremeno je buknuo ustanak Srba u Banatu pa je za odmazdu Sinan paša naredi da se 27. 4. 1594. na Vračaru spale mošti Svetog Save. Na hrvatskom vojištu je nadvojvoda Maksimilijan avgusta 1594. privremeno zauzeo Petrinju. Austrijska vojska pod Karlom Mansfeldom je razbila avugsta 1595. vojsku anadolskog beglerbega. Da popravi situaciju sultan Mehmed III je 1596. sa vojskom od 100.000 ljudi zauze Eger, ključ gornje madjarske. Zbog izbijanja antikatoličkog Bočkajevog ustanka u gornjoj madjarskoj Rudolf je sklopio 11. novembra 1606. sa Turcima mir u Žitva-Tereku (na ušću Žitve u Dunav, blizu Komorana) po kome su obe strane zadržale svoje posede bez značajnih teritorijalnih izmena. Bio je to prvi ravnopravni mir koji je Austrija sklopila sa Turskom. Austrija više nije morala da plaća sultanu godišnji danak (što je činila od 1547.) nego je jednom zauvek isplatila sultanu 200.000 dukata. To je bio jasan znak da je Turska prevlast počela da slabi.

4. Austrija i Madjari - ustanak kalvinista u severnoj Madjarskoj - rat sa Ištvanom Bočkajem

Stoleće i po, od 1541. do 1686, teritorija bivše ugarske države bile su podeljene na tri celine. Zapadni i severni delovi zemlje bili su deo Habsburške monarhije tj. u personalnoj uniji sa austrijskim naslednim zemljama i carstvom. Središnji trougao sa Budimom, koji se prostirao od Alfelda na zapadu do donje Transilvanije (Erdelj, Sedmogradska) na istoku, i dela središnjih planina na severu, bio je pod vlašću Osmanskog carstva. Erdelj je postojao kao manje-više nezavisna kneževina pod jakim uticajem Osmanlija. U Erdelju su najuticajniji bili kalvinisti i ova kneževina će u budućnosti biti jezgro otpora pokušajima Habsburgovaca da ponište madjarsku državnost.
Na početku svoje vladavine Rudolf je mislio da će uspeti da ujedini protestante i katolike u krstaškom ratu protiv Turaka. Počeo je da progoni kalviniste u Madjarskoj koji su bili brojni naročito u severnom delu zemlje gde je kalvinizam poprimio i obeležje otpora austrijskoj vlasti. Kralj je svojevoljno dodao ugarskim saborskim člancima od februara 1604. još član XXII kojim je ne samo odbio sve molbe ugarskih protestanata i potvrdio one izdane u prilog katoličkoj crkvi, nego je odredio da se oni, koji bi na saboru izneli verska pitanja imaju kazniti kao pokretači nemira i novotarija. Izbila je pobuna. Kalvinisti u ugarskom saboru stupili su u savez sa Erdeljskim knezom Ištvanom Bočkajem i izabrali ga za kralja Ugarske. Bočkaj je bio kalvinista i uživao je podršku Turaka. Sada je Rudolf morao da se bori na dve strane i protiv Turaka i protiv ustanika. Bočkaj je želeo da ojača protestantski savez osvajanjem Češke i Moravske. Medjutim, kod Čeha je progovorio nacionalni osećaj. Neprijateljstvo spram Madjara i Turaka potisnulo je verske suprotnosti u drugi plan pa su češki protestanti i katolici bili jedinstveni u otporu Bočkaju. Bočkaju su se suprostavili i Hrvati koji su odbili da ga priznaju za svog vladara. Hrvatski sabor je sa oduševljenjem primio kraljev XXII članak i zaključio da se iz Hrvatske izbace svi krivoverci. Rudolf, već duševno bolestan, pokazao se ravnodušan prema toj opasnom ustanku. Kraljeva braća su došla u Prag da ga primoraju da vojne i upravne poslove Ugarske prepusti Matiji. Matija je znao da ne može da izdrži rat na dva fronta i počeo je pregovore sa Bočkajem koji su okončani mirom u Beču 23. juna 1606. godine. Ovim ugovorom je Ugarska verska politika bila odredjena sve do 1848. godine. Po njemu, je plemstvu i gradjanima Ugarske dozvoljeno da mogu da slobodno ispovedaju veru koju hoće tj. obe konfesiju su postale ravnopravne a članak XXII je brisan. Dodeljena je opšta amnestija i obećano da će budući Ugarski sabor birati palatina s kojim će nadvojvoda Matija raspravljati i olučivati o ugarskim poslovima. Odlučeno je da dostojanstvenici i vojni zapovednici u Ugarskoj i Hrvatskoj mogu biti jedino domaći plemići bez obzira na veru. Bočkaju su pored Erdelja predate i neke susedne ugarske županije. Rudolf je potpisao mir posle dugog nećkanja. Pre no što je mir potpisan njegov nacrt je poslan hrvatskim staležima. Hrvatski sabor u Zagrebu je uglavnom prihvatio sve odluke jedine se strogo ogradio protiv slobode veroispovesti i izrazio želju da ostane na snazi XXII članak. Zahtev hrvatskog sabora je utoliko uvažen što je sloboda veroispovesti predvidjena bečkim ugovorom ostala ograničena samo na Ugarsku. Rudolf je zaključak Hrvatskog sabora o isključivom priznanju katoličke vere unutar granica Hrvatske i Slavonije sankcionisao 16. januara 1608. tako da je on u Saboru proglašen zakonom. Tako je Hrvatska dobila svoj poseban verski zakon potpuno oprečan ugarskom.

4. Stanje u Carstvu - protestantska Unija i katolička Liga

U Carstvu je Rudolfova politika bila još nedelotvornija nego u habsburškim naslednim zemljama i Madjarskoj i Češkoj. Carstvo je bilo nejedinstveno i verski i politički. Augzburški verski mir iz 1555. samo je privremeno umirio sukob izmedju katolika i protestanata. I reformacija i kontrareformacija bile su u zamahu, vladari nemačkih državica opirali su se centralnoj vlasti a u sve to su se uplitale i strane države, pre svega Francuska, tradicionalni neprijatelj Habsburgovaca. Katolici i protestanti su počeli da se čvršće politički i vojno povezuju u dva tabora - katoličku ligu i protestantsku uniju. Neposredan povod za to bili su dogadjaji u Donauvertu (1606-1609). U ovom slobodnom gradu u Švapskoj daleko brojniji bili su protestanti ali je bilo dozvoljeno i katoličko bogosluženje. Katolici su želeli da aprila 1606. održe svečanu procesiju ali su se gradske sudije tome suprotstavile plašeći se nereda. Benediktinski opat je bio uporan i procesija je održana ali je usput izložena napadu razjarene protestantske rulje. Usledila je katolička odmazda. Maksimilijan Bavarski je 1607. uz carevu punomoć zauzeo Donauvert i postupao s njim ako sa osvojenim gradom. Pripojio ga je Bavarskoj 1609. godine. Protestantsku crkvu je preuredio u katoličku i doveo jezuite.
Protestanti su u tome videli kršenje Augsburškog verskog mira i smatrajući da im taj ugovor ne garantuje zaštitu odlučili da se organizuju. Protestantska unija obrazovana je maja 1608. u Ahauzenu u blizini Konstance. Na čelu saveza bio je Fridrih V, falački izbornik. Savez je okupio uglavnom kalviniste i uživao podršku Francuske.
Na drugoj strani u Minhenu je jula 1609. stvorena Katolička liga koju je predvodio Maksimilijan Bavarski. Maksimilijanovi preci su očistili Bavarsku od protestanata. On sam je, zajedno sa svojim rodjakom i budućim carem Ferdinandom II bio vaspitan na jezuitskom univerzitetu u Ingolštatu.
Tako su se obe strane grupisale i naoružavale. Posle dogadjaja u Donauvertu izbila je još jedna kriza koja je umalo dovela do rata. To je bio problem naslednika Jiliha-Klevea. Johan-Viljem vladar Jiliha, Klevea, Marka, Berga i Ravensberga (oblasti na donjoj Rajni izmedju Kelna i granice sa Nizozemskom) je 1609. umro bez naslednika. Car je prisvojio ove oblasti kako bi sprečio da ih se dokopaju protestantski pretendenti na nasledje. Ovi su se obratili za pomoć francuskom kralju Anriju IV i februara 1610. sklopili s njim savez. Holandski štatholder, Moric Oranski, okupirao je Jilih i činilo se da je opšti rat neizbežan. Medjutim francuski kralj i zaštitnik protestanata Anri IV stradao je 14. maja 1610. od ruke atentatora. Kriza je prevladana tako što su ugovorom u Ksantenu novembra 1614. sporne pokrajine podeljene izmedju zakonitih naslednika - protestantskog Brandenburga i katoličkog Nojburga.

5. Sukob izmedju Rudolfa i Matije - stanje u Češkoj - "Carska povelja" - Rudolfova abdikacija

Rat s Turcima i Bočkajev ustanak koristili su staleži pojedinih pokrajina da iznude od Rudolfa povlastice. Stanje je postalo još teže kada je izbila svadja medju braćom - Rudolfom i Matijom. Matija je verskim i političkim ustupcima pridobio staleže Ugarske, Hrvatske, Moravske i Austrije na svoju stranu. i krenuo sa vojskom na Češku. Češka i Šlezija su ostale verne Rudolfu koji je takodje, morao da im zauzvrat učini odredjene ustupke. Do sporazuma je došlo u Lebenu, predgradju Praga, 24. juna 1608. godine. Matija je dobio Austriju, Moravsku i Ugarsku i novembra 1608. krunisan je za Ugarskog kralja. Rudolf je ostao car i češki kralj.
U Češkoj je od 1599. glavnu reč vodila tzv. Španska partija koju je predvodio kancelar Zdenjek Lobkovic. Ova struja je zagovarala borbeni katolicizam u duhu Filipa II i podržavali su je španski ambasador i papski nuncio. Lobkovic i njegovi privrženici su podbadali Rudolfa da suzbije moć i uticaj češkog plemstva jer bi jaka vlast otvorila put ka vraćanju zemalje u katoličanstvo. Medjutim, češki staleži predvojeni grofom Turnom (Heinrich Mathias von Thurn) i Vaclavom Budovcem odlučili su da pruže oružani otpor što je primoralo Rudolfa da popusti i donese 9. jula 1609. čuvenu Povelju veličanstva u (Majestätbrief) čija se punovažnost proširena 20. jula i na Šleziju. Ovim dokumentom protestantima je garantovana puna sloboda veroispovesti, pravo na grade crkve i škole, pristup na univerzitete itd. Nad sprovodjenjem slova povelje trebalo je da brinu češki staleži. Oni su birali 30 “defenzora” (“branitelja” - po 10 iz svakog staleža) koji su bdeli nad pravima protestanata. Pod upravom staleža se, pored crkve, našao i univerzitet u Pragu. Protestanti su bez kraljeve saglasnosti mogli da se okupljaju gde god žele. Carska povelja je od Češke načinila, u pogledu verskih i političkih sloboda jednu od najnaprednijih zemalja u Evropi. Rudolf je pokušao da suzbije moć staleža vojnom silom. Unajmio je od svog nećaka nadvojvode Leopolda, nadbiskupa Pasaua, nedisciplinovane trupe koje su se odale pljački. Češki staleži su na to odlučili da predju na stranu Matije. Tako je Rudolf bio prisiljen da abdicira avgusta 1611. u korist svoga brata koga je tri meseca ranije, maja 1611, Češki sabor već izabrao za svoga kralja. Rudolf je još nekoliko meseci, do svoje smrti januara 1612, nosio titulu nemačko-rimskog cara.

TRIDESETOGODIŠNJI RAT

Tridesetogodišnji rat vodjen je 1618-1648. godine u centralnoj Evropi, uglavnom ta teritoriji Nemačke. U tridesegodišnjem ratu učestvovale su skoro sve velike evropske države tako da se u istoriografiji smatra prvim opšteevropskim ratom koji je imao veliki uticaj na dalji privredni, politički i kulturni razvoj starog kontinenta. Rat je imao i verski karakter mada je u suštini predstavljao rat za prevlast u Evropi pa će neke katoličke države stati na stranu protestanata i obrnuto. Vodjene sopstvenim interesima na stranu Protestantske unije svrstaće se posredno ili neposredno: Danska, Švedska, Francuska, Engleska, Holandija i Rusija; stranu katoličke lige: Španija, Papska država i Poljska. U istoriografiji rat se obično deli na četiri perioda: 1. češko-falački (1618-23); 2. danski (1625-29); 3. švedski (1630-35); 4. švedsko-francuski (1635-1638).

1. Matija I - problem nasledja prestola - "Onjateov sporazum"

Za vreme svoje kratke vladavine kao češki kralj, Matija je uzalud pokušavao da suzbije protestante i ojača centralnu vlast. Kako su on i njegova braća bili bez dece, postavilo se pitanje naslednika. Došla je do izražaja opet porodična politika Habsburške dinastije jer su u pregovorima oko nasledstva koji su vodjeni juna i jula 1617. u Beču presudnu reč imali španski Habsburgovci tj. ambasador španskog kralja Filipa III, Onjate, po kome je sporazum i dobio ime - Onjateov ugovor. Za naslednika je odredjen Ferdinand Štajerski. Filip III je odustao od prava na nasledje pod uslovom da se habsburški posedi u Alzasu i Tirolu kao i carski posedi u Italiji ustupe Španiji.

2. Ferdinand II - progon protestanata u Austriji

Nadvojvoda Ferdinand štajerski - budući car Ferdinand II bio je četrdesetogodišnjak kada je nasledio Matiju. Obrazovan je u strogom katoličkom duhu na jezuitskom univerzitetu u Ingolštatu. Iza dobroćudne spoljašnjosti - bio je kovrdžave kose, rumenih obraza, okruglog trbuha i pričljiv - stajao je tvrdokorni katolik. Slušao je misu dva puta dnevno i na momente živeo asketski. Bio je apsolutista i gorljivi borac protivreformacije. Čim je 1595. zavladao unutrašnjom Austrijom (Štajerskom, Koruškom, Kranjskom i Goricom) odmah se ustremio na staleže i gradska veća sa kojima je trebao da deli vlast ali u kojima su većinom sedeli protestanti. Propovednici su prognani, protestantske crkve uništene, knjige spaljivane. Specijalne misije sa vojnom pratnjom putovale su po selima i gradovima. Svako ko nije hteo da se vrati u katoličku veru morao je da rasproda imanje, uplati 1% od dobijene svote državi i napusti zemlju. Najpre su se na udaru našli protestanti seljaci i gradjani koji su likvidirani do 1602. godine. Potom je na red došlo protestantsko plemstvo koje je ostavši bez oslonca takodje pokleklo.

avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 47
Datum upisa : 09.10.2009
Godina : 31
Lokacija : Smederevo/Novi Sad

Pogledaj profil korisnika http://novivek.forumsr.com

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu