DŽEMS II (1685-1688) i slavna revolucija

Ići dole

DŽEMS II (1685-1688) i slavna revolucija

Počalji  Admin taj Sub Okt 10, 2009 2:00 pm

DŽEMS II (1685-1688)

1. kraljeva ličnost

Po stupanju na presto Džems II je več bio sredovečan čovek. Bio je povučene, ozbiljne naravi. Nije imao ni veštinu ophodjenja sa ljudima niti političke prilagodljivosti i pragmatizma kao njegov brat Čarls. Bio je rimokatolik i imao je dovoljno hrabrosti i časti da to otvoreno prizna što mu je umanjivalo ugled u očima njegovih protestantskih podanika i otežavalo političku delatnost. Ostao je do kraji odan uspomeni na svoga oca Čarlsa I i idejama katolicizma i apsolutizma - divio se Španiji i Francuskoj. Mladost je proveo u emigraciji i borio se u španskoj i francuskoj vojsci. Učestvovao je u drugom i trećem anglo-holandskom ratu i pokazao se kao sposoban i hrabar vojskovodja. Ženio se dva puta. Prva Žena bila mu je Ana Hajd, Klarendonova kći i sa njome je imao dve kćeri - Mariju i Anu - koje su ga nasledile na prestolu. Dve godine po njenoj smrti oženio se (1673) Beatričom d Este čerkom Alfonsa IV vojvode od Modene (provodažije su bili Francuzi) sa njom je imao sina Džemsa Edvarda koji je se bez uspeha borio za presto posle svrgavanja njegovog oca pa je u istoriografiji poznata i kao "Stari pretendent" (Old Pretender).

2. kraljev katolicizam - progon nonkoformista - Akt o toleranciji

Iako je kralj zbog svoje vere bio predmet sumnjičenja njegov prvi parlament se pokazao kao jako darežljiv i izglasao mu veći prihod nego ijednom njegovom prethodniku. Ipak kralj se ubrzo sukobio sa parlamentom, prvenstveno zbog vere.
Odmah po Džemsovom stupanju na presto otpočeli su progoni pripadnika nonkoformističkih konfesija. U Engleskoj su zatvarani i globljeni a u Škotskoj ubijani na najsuroviji način.
Već u junu 1685. načinjen je pokušaj da se Džems zbaci sa prestola koja su organizovali vodji vigovaca u emigraciji. U Škotskoj se na ustanak digao Argajl ali je to vojska lako ugušila. Opasniji je bio Monmaut. On se sa nekolicinom sledbenika iskrcao u Lajmu. Monmaut je bio popularan medju širokim slojevima stanovništva koji su u njemu, izmedju ostalog videli budućeg pravednog kralja i spasioca od bede i poniženja. Pridružili su mu se seljaci u Dorsetu i izvestan broj puritanaca. Monmautovom vojskom je zapovedao formalno Lord Fiveršem a stvarno mladi Džon Čerčil koji će kasnije kao vojvoda od Marlboroa postati jedan od najslavnijih vojskovodja engleske i evropske istorije. Kraljeve trupe su ovu šaroliku neobučenu vojsku potukle kod Sidžmura (Sedgemoor) 6. jula 1685. Džemsova odmazda bila je nepotrebno svirepa. Odmah posle bitke 300 seljaka je povešano duž puteva u Veseksu a 800 poslano na prisilni rad na Barbados. Ovakve mere su njegovi prethodnici preduzimali samo prema kolovodjama pobuna nikako prema zavedenim seljacima ili prisilno mobilisanim ljudima. Najveću okrutnosto u gušenju pobune pokazao je Kirk i njegove trupe koje su prethodno služile u Tangeru gde su gotovo podivljale kao i sudija Defriz koji je sa gotovo ludačkim žarom izricao smrtne kazne. Monmaut se nije dostojno poneo. Na kolenima, obliven suzama molio je strica za milost ali je završio na gubilištu.
Po ugledu na evropske države Džems je počeo da ustrojava stajaću vojsku koja je uvećana sa 6 na 30.000 ljudi što je spram Francuske, Španije, Austrije, Pruske ili Rusije bio neznatan broj ali je za engleske prilike to bio revolucionaran potez. Parlament je počeo da strahuje od vojne despotije i uvodjenja apsolutizma po uzoru na evropske monarhije. Za razliku od Kromvelove u Džemsovu vojsku nisu uzimani ljudi svesni za šta se bore već ljudi sa dna društva - razbojnici i ubice medju kojima se disciplina mogla održavati samo fizičkim kaznama. Da stvar bude još gora za oficire su postavljani katolici mada je to Aktom o proveri (Test Act) bilo zabranjeno. Medju vojnicima je vršena katolička propaganda. U vojnom logoru u blizini Londona je podignuta drvena kapela i vojnici su podsticani da pohadjaju rimokatoličko bogosluženje. To je naišlo na otpor medju vojnicima protestantima. Iako nisu bili ljudi jasnih i čvrstih verskih uverenja kao Kromvelovi gvozdeni konjanici bili su odgajeni u shvatanju da papisti zaslužuju da budu vešani kao kriminalci.
U medjuvremenu je vojska sa izrazitim katoličkim obeležjem obrazovana u Irskoj pod zapovednišvom rimokatolika erla od Tirkonela (Tyrconnel).

Iako je donji dom bio politički mlak sastavljen od umerenjaka i kraljevih pristalica smogao je snage da se suprotstavi Džemsu. Kralj je želeo da se Akt o proveri stavi van snage ali parlament je odbijao da ga u tome podrži. Uprkos tome kralj smenjivao ministre torijevce i na njihovo mesto postavljao katolike. Kralj je nezakoniti dva koledža na Oksfordu pretvorio u katoličke seminare. Otpušteni su profesori Magdalena koledža kako bi se na njihovo mesto doveli katolici. Pojavili su se katolički sveštenici i monasi u "fantastičnim kostimima koji su ovoj generaciji Engleza bili poznati samo iz strane štampe..."Nisu se ni svi katolici rado primali položaja. Katolički plemići su bili svesni da predstavljaju manjinu u Engleskoj i da ne mogu pobediti bez strane intervencije. Poučeni iskustvom iz prošlosti, izbegavali su da postanu orudje u rukama jezuita i žigosani kao izdajnici budu žrtve svojih sunarodnika. Katoličke srednje klase koja bi se prihvatila činovničkih mesta gotova da nije bilo.
U Francuskoj je 1685. opozvan Nantski edikt koji je jemčio slobodu vere hugenotima i počeli su veliki progoni protestanata. Veliki broj njih je napuštao zemlju uprkos zabrani vlasti. To je, uz katolicizam Džemsa II, svirepo gušenje Monmautove pobune kod Engleza budilo uspomene na vreme "Krvave Marije" i narod je zahvatio strah od vaspostavljanja katoličanstva.
Videvši da nema podršku parlamenta ni dovoljnog broja katolika kralj je odlučio da se obrati puritancima ne bi li njih pridobio obećanjima verske tolerancije koju je namenio katolicima. Sada se i anglikanska crkva grabila za poptoru nonkoformista obećavajući versku toleranciju garantovanu zakonom čim se sastane slobodno izabrani parlament. Kralj je svog savetnika našao u kvekerskom vodji Viljemu Penu. Stjuarti su spasili kvekere od progona anglikanaca u Engleskoj i puritanaca u Americi. Pen, je smatrao anglikansku crkvu netolerantnom i opasnijom od katolika i puritanaca. Uticao na kralja da se verska tolerancija ne prizna samo katolicima nego da se proširi na sve ostale veroispovesti. Džems je done dva akta o verskoj toleranciji aprila 1687. i aprila 1688. godine. Prvim je zagarantovana sloboda vere i katolicima i puritancima i suspendovani su zakoni kojima im je bilo zabranjeno da dobijaju civilnu i vojnu službu. Otvoreni su zatvori i pušteno je hiljade ljudi koji su bili utamničeni zbog verskih razloga. Drugi akt ponavljao je odluke prvog s tim što je preporučivao katolike za državnu službu i što je kralj zahtevao da se zakon javno saopšti sa propovedaonica. Anglikanska crkva osećala je da je njena suprematija ugrožena i smatrala ove kraljeve odluke nezakonitim jer ih nije potvrdio parlament. Sedam biskupa koji su odbili da pročitaju akt o toleranciji su uhapšeni.
Sada su protiv Džemsa II bili i torijevci i anglikanska crkva i vigovci. Strah od katoličanstva okrenuo je protiv kralja i javno mnjenje. Svi su se uzdali da će Džemsa naslediti kčeri koje su bile protestantkinje. Kada se Džemsu krajem juna 1688. rodio sin opasnost od postepenog vraćanja Engleske katoličanstvu bila je sasvim realna (protestanti su uspeli da rašire sumnju da je prestolonaslednik uopšte Edvardovo dete). Već posle pogubljenja Monmauta, 1685. u prvi plan je istupio muž princeze Marije Viljem III Oranski. Bio je potomak Viljema ]utljivog vodje ustanka protiv Španaca i legendarnog borca za protestantsku stvar. U vreme donošenja akta o toleranciji Viljem je javno izložio svoj stav - da odobrava davanje slobode veroispovesti ali da se protivi ukidanju zakona koji isključuju katolike iz državne službe. Njegov manifest je preveden na nekoliko jezika i kružio je po Engleskoj. Istoga dana kada su biskupi pohapšeni, 30. juna 1688., predstavnici svih partija Šruzberi, Denbi, Lamli, Rasel, Sidni, Devonšir i Kompton, su na zahtev Viljema Oranskog sastavili pisani poziv da dodje u Englesku i preuzme vlast. Luj XIV je ponudio Džemsu pomoć ali je ovaj to javno odbio i zamerio se francuskom kralju. U svakom slučaju Luj je posle ušao u rat sa Carstvom i poslao trupe na Rajnu. Tako je Viljem imao dovoljno vremena da se pripremi za pohod na Englesku. Septembra 1688. Džems se uplašio za svoj položaj. Ministar Sanderlend ga je savetovao da popusti i prizna isključenje katolika iz državne službe. Medjutim francuski jezuiti oko kralja su se sukobili sa Sanderlendom i on je smenjen.
Viljem se sa vojskom sastavljenom od svih protestantskih naroda Evrope iskrcao u Torbeju. Kraljevu vojsku zahvatilo je rasulo. Protestanti su se sukobili sa katolicima, Englezi sa Ircima. U odsudnom momentu kralju je okrenuo ledja Džon čerčil i drugi zapovednici. Džems se nije odvažio na borbu. Vodja Torijevaca Sejmur digao je ustanaku Veskeksu, vigovac Devonšir u Midlendu a Londonske mase su se digle spontano. Viljem je bio dovoljno mudar da sve obavi bez krvoproliča. Džems je pobegao u Francusku. To je bila "Slavna revolucija". Taj nadimak dobila je po tome što je izvedena bez krvi, gradjanskog rata, progona i pokolja - u svemu ostalom nema ničega što bi zaslužilo epitet "slavno" .

avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 47
Datum upisa : 09.10.2009
Godina : 30
Lokacija : Smederevo/Novi Sad

Pogledaj profil korisnika http://novivek.forumsr.com

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu