Republika i protektorat (1649-1660)

Ići dole

Republika i protektorat (1649-1660)

Počalji  Admin taj Sub Okt 10, 2009 1:49 pm

Republika i protektorat

7.1. Prajdovo čišćenje - proglašenje republike - sudjenje i pogubljenje kralja Čarlsa

Parlament je ponovo pokazao zapanjujuću umišljenost i odsustvo političkog sluha. Pošto je vojska bila izvan Londona prezviterijanci su opet digli glavu. Stupili su septembra 1648. u pregovore sa kraljem koji su se novembra bližili povoljnom završetku. Zakoni protiv "jeretika" su prošli oba doma što je jasno stavljalo do znanja Kromvelu i vojsci čemu mogu da se nadaju.
Vojnici su odlučili da više ne dopuste parlamentu da se poigrava sa plodovima njihove pobede. Pri povratku pobednička armija se zaustavila u Sent-Olbensu dan putovanja od Londona. Donela je protestnu deklaraciju protiv pregovora parlamenta sa kraljem i zahtevala da mu se sudi i da se raspusti parlament. Pukovnik Prajd došao je u London i 5. decembra sa četom vojnika blokirao zgradu parlamenta. Ušao je sa spiskom i odstranio iz parlamenta sve protivnike indenpendenata - njih 140. Ostatak "krnji (rump) parlament" proglasio je mesec dana docnije, 4. januara 1649. republiku - Komonvelt (Commonwealth). Svu vlast imao je po ustavu narod i od njega izabrani Donji dom - Dom Lordova 6. februara ukinut kao i kraljevska vlast ("nepotrebna, otežavajuća i štetna za slobodu, bezbednost i interese engleskog naroda").
Obrazovan je naročit sud od 135 ljudi koji je sudio kralju Čarlsu. U njega su ušli čanovi oba doma, istaknuti pravnici, viši oficiri vojske i članovi londonskog veća. Sudjenje je održano u Vestminsteru od 20. do 27. januara 1649. Čarls je odbijao da prizna sud smatrajući ga nelegalnim i izjavljujući da brani slobodu engleskog naroda "jer ako sila bez zakona može donositi zakone... ne znam ko od podanika može biti siguran za svoj život ili išta što naziva svojim." Kralju je 30. januara bila odrubljena glava. Monarhisti u Škotskoj i Irskoj su proglasili njegovog sina Čarlsa II za kralja.
Tako je ustanovljena republika. Na njenom čelu je još Parlament. To je u stvari bio "Dugi parlament" koji je sazvao Čarls I novembra 1640, naravno sada posle brojnih čišćenja "krnji". Prvi period republike bio je 0d 1649. do 1653. - od njenog ustanovljenja do proglašenja Olivera Kromvela za protektora. U tom razdoblju parlament je morao da uguši rojalističke pobune u Škotskoj, Irskoj i američkim kolonijama i obračuna se sa levelerima.

7.2. Obračun sa levelerima - sudjenje Lilbernu

Lilberna je prezviterijanski parlament pustio iz zatvora u avgustu 1648. u nadi da će on svojom aktivnošću uneti razdor u redove vojske i u krajnoj liniji ustati protiv Kromvela. Lilbern je u to vreme smatrao da će biti celishodno da održava savez sa grandima. Proglašenjem republike zadovoljen je jedan od levelerskih bitnih zahteva ali su oni išli i dalje. Lilbern je već februara-marta 1649 izdao jedan za drugim dva pamfleta u kojima je napadao uredjenje republike kao "Nove okove za Englesku" i Ugovor slobodnog naroda Engleske. Leveleri su tražili demokratsku republiku. Pošto je gradjanski rat okončan, indenpendentima nije bio potreban savez sa levelerima i odlučili su da ih odstrane. Jedan od radikalno opredeljenih vojnika streljan je aprila 1649. pred vratima crkve Sv. Pavla u srcu Londona. Njegova sahrana pretvorila se u demonstraciju - bilo je prisutno mnoštvo vojnika i gradjana londona sa zelenim trakama na šeširima. Pokušana je i pobuna u vojsci ali je pobunjenike u ponoćnom napadu na Barford (Burford) maja 1649. razbio Ferfaks. Lilbern je marta 1649. izveden na saslušanje državni savet ali je razgovor bio bez rezultata. Potom je vodji levelera sudjeno u dva navrata, oktobra 1649. i 1653. godine. Ovi procesi su postali legendarni. Oba puta ga je porota uprkos tome što je bio kriv oslobodila optužbe. Ipak, posle gušenja ustanka u maju 1649, leveleri više nisu predstavljali neku političku snagu i tonuli su u zaborav.

7.3. Poraz rojalista u Škotskoj i prekomorskim kolonijama - gušenje ustanka u Irskoj

Drugi problem sa kojim je republika već na samom početku morala da reši bili su rojalisti koji su grupisali svoje snage u Škotskoj, Irskoj i prekomorskim kolonijama. Po pogubljenju Čarlsa I za kralja je proglašen njegov sin Čarls II kome je tada bilo 19 godina. On je od 1645. boravio u Francuskoj i Nizozemskoj da bi 1650. došao u Škotsku.
Tamo mu je podršku, pružio Montrouz. Čarls II je izneverio ovog čoveka koji je mnogo žrtvovao za njega i njegovog oca. Montrouz je bio protivnik škotskih prezviterijanaca za koje je kralj nalazio da su jači i povoljniji saveznici pa je sklopio savez sa njihovim vodjom Argajlom. Montrouz je uhvaćen i obešen. Čarls II je pristao da prihvati prezviterijansku crkvu. Kromvel je odmah reagovao. Upao je sa vojskom u Škotsku. Potukao 3. septembra Škote i rojaliste kod Danbara, zauzeo Edinburg ali dalje nije mogao da napreduje. Kralj je odlučio da iz drugog pravca, preko Lankašira krene na London. Škoti nisu hteli da slede rojaliste. U Engleskoj nije naišao na podršku stanovništva - prezviterijanci nisu želeli da se priključe vojsci kojom su komandovali anglikanski "kavaljeri" a anglikanci i katolici nisu hteli da slede kralja koji se zvanično opredelio za konvenant. Do Bitke izmedju rojalista i parlamentaraca došlo je kod Vustera (Worcestaer) 3. septembra 1651. godine. Poraženi kralj je pobegao na kontinent.
U Irskoj je nacionalno-katolički pokret bio u zamahu već nekoliko godina ali je njegovo gušenje odlagano zbog gradjanskog rata u Engleskoj. Na čelu ovog pokreta bio je upravljač Ormond koji je uspeo da i deo engleskih i škotskih protestantskih kolonista rojalista. Pod kontrolom parlamenta ostali su samo Londonderi i Dablin. Parlament je odlučio 1649. da pokori Irsku. Nadao se, izmedju ostalog da će irskom zemljom isplatiti svoje poverioce.
Kromvel je krenuo na Irsku sa vojskom od 12.000 ljudi. Iskrcao se u Dablinu, avgusta 1649. i uputio ka severu ka Drogedi koju je poselo 3.000 Iraca. Irci su pružili herojski otpor ali su Kromvelovi vojnici na juriš zauzeli tvrdjavu i potom počinili neverovatne zločine nad preživelim vojnicima i stanovništvom. Kromvel je to smatrao pravedim Božjim sudom nad irskim "varvarima i nitkovima". Raspao se labavi savez koji je Ormond uspostavio izmedju katolika i protestanata. Protestantski vojnici i kolonisti su pristupali Kromvelu. Katolici su se stavili pod komandu crkvenio velikodostojnika. U proleće 1650. opasnost je zapretila iz Škotske i Kromvel je napustio Irsku prepustivši komandu svojim oficirima. Englezi su, postpeno slamajući gerilski otpor, ovladali celim ostrvom. U maju 1652. su operacije uglavnom okončane i Englezi su pristupili podeli irske zemlje. Odluke Dugog parlamenta o sekvestraciji zemljišta "delikvenata" proširuju se na Irsku. Irci, kao i engleski "delikventi" podeljeni su na više kategorija - prema stepenu krivice, tj. učešća u ustanku iz 1641. pa nadalje. Na osnovu toga je vršena delimična ili potpuna zaplena imovine. Na osnovu akta o ustrojstvu Irske iz 1652. godine izvršena je u ogromnim razmerama sistematska pljačka irskog stanovništva koje se nije zaustavila samo na konfiskaciji zemljišta i imovine. Irci su nasilno preseljavani na zapadni deo ostrva ili na kontinent ili slati na prinudni rad u Zapadnu Indiju, Barbados i Karipska ostrva. Na kontintentu je veliki deo Iraca tražeći načina da preživi ali i da se osveti Englezima stupao u vojnu službu Francuske i Španije.
Isprva su Englezi kolonizovali samo 10 od 32 irske gorfovije ali posle su u tu svrhu izdvojena zemljišta u još 11 grofovija. Pomoću irske zemlje vlada republike je najpre isplatila vojne liferante kojima je država bila dužna preko dva miliona funti. Zatim je izvršena - po oficire veoma povoljna, a po vojnike nepovoljna - operacija gašenja dugova vojsci. Demobilizacija vojske bila je izvršena u tri roka i bila praćena emisijom obveznica (debentures) koje su davale pravo na dobijanje zemljišnih parcela u Irskoj. Vojnici su često obveznice prodavali u bescenje obveznice oficirima, avanturistima i trećim licima koja nisu uopšte imala prava na dobijanje zemlje u Irskoj. U razdoblju od 1653-55. obveznice su prodavane po ceni od 4-5 šilinga iako je njihova nominalna vrednost iznosila 1 funtu. Posledica špekulacija sa obveznicima i daljih operacija na osvajanu irske bila je ta da su zemljišni špekulanti vojni liferanti i čitav niz oficira medju kojima i sam Kromvel postali krupni irski zemljoposednici, sopstvenici imanja od po nekoliko hiljada akara zemlje, zamkova nekadašnje irske aristokratije i parkova sa divljači za lov. U Irskoj nije došlo do stvaranja sitnih vojničkih zemljoposeda. Nije se, takodje, učvrstio sistem lendlordizma i krupnih kapitalitičkih farmi, obradjivanih radom poljoprivrednih radnika - sistem koji je bio tipičan za Englesku. Razvio se najteži oblik eksploatacije - sistem sitnog seljačkog polunadničarskog zakupa i podzakupa, obrada zemlje pomoću rada poluprosjačkih irskih zakupaca.
Polovinom XVII veka američke kolonije razvile su se usled progona kojima su bili podvrgavani nonkofromisti. U Ameriku su se kretali dve kolonijalne struje. Demokratski orijentisani sektaši naseljavali su se, uglavnom, u severnom delu u Novoj Engleskoj a anglikansko-katolički aristokrati u ju južnom delu današnjih SAD. U vreme gradjanskog rata oslabila je veza izmedju kolonija i metropole. U Novoj Engleskoj stanovništvo je zbog svojih verskih uverenja simpatisalo parlament a zatim republiku. Kada ih je parlament 1644. odlobodio uvoznih i izvoznih carina Masačusets je to sproveo kao svoj sopstveni zakon izjavivši da "akti engleskog parlamenta imaju snagu samo u Engleskoj". Na jugu su prevladavali anglikanci i rojalisti i tu je kraljevo pogubljenje propraćeno velikim negodovanjem. U Virdžiniji su svi oni koji su odbili da osude kraljeubistvo i koji nisu priznali Čarlsa II za kralja bili proglašeni za izdajnike. Slično su reagovale i ostale južne kolonije. Parlament je proglasio 1650. sve koloniste koji nisu priznali republiku izdajnicima i zabranio svaku veszu sa njima. Na Barbadosu u Malim Antilima su stanovici odbili da priznaju parlament i naoružali vojsku od 6.000 ljudi. Medjutim, po pristizanju engleske eskadre volja za borbom ih je prošla. I Republika je morala da čini ustupke. Dopuštena je sloboda veroispovesti, priznato je da se porezi ne mogu zavoditi bez pristanka mesnog stanoništva i dozvljena je slobda trgovine sa svim državama koje nisu u ratnom stanju sa Engleskom. Pod sličnim uslovima su se i ostale kolonije potčinile metropoli.
Četvrtina flote prešla je na stranu kralja i smestila se u holandskim lukama odakle je pod komandom princa Ruperta ozbiljno ugrožavala englesku trgovinu. Slavni dani engleskog pomorstva su prohujali sa Elizabetinom vladavinom. Republika će uspeti da povrati engleskoj floti snagu i ugled koji su izgubljeni u prvoj polovini XVII veka i udari temelje pomorskoj moći do tada nevidjenoj u istoriji. Našao se dostojni naslednik Drejka i Hokinsa - admiral Robert Blejk. On je bio jedan od od tri "Generala mora" koji su komandovali flotom. Mnogo je uradio na reorganizaciji mornarice: uvedena je profesionalna služba, usvojen program za izgradnju velikih i teško naoružanih bordova i razvijena nova pomorska taktika. Blejk je progonio Ruperta od Irske do obala Portugalije a potom u Mediteranu gde je kod Kartagene, novembra 1650. uništi veći deo rojalističke flote. U toku 1651. su od kraljevih pristalica očišćena ostrava u u kanalu.
Morima i okeanima je još uvek suvereno gospodarila Holandija (Ujedinjene provincije) koja je u to vreme doživljavala svoj "Zlatni Vek". Holandija je raspolagala sa oko 16.000 trgovačkih brodova dok su sve ostale pomorske sile zajedno imale oko 4.000 - Engleska svega 570 brodova. Holandija je imala potpuni monopol u lovu na haringe u Severnom moru, znatan udeo u lovu na kitove (3.000 ribarskih brodova i dohodak od 60 miliona guldena).
Njena pomorska trgovina protezala se sve do Japana a Šeldom, Mezom i Rajnom dopirala duboko u Evropu. Gomilajući ogromna bogatstva iz svih krajeva sveta i isključujući bezobzirno svoje pomorske takmace, Holandija je najviše ugrožavala Englesku jer je držala u rukama devet desetina engleske spoljne trgovine. Otuda je Engleska posle revolucije 1648. godine pristupila merama nacionalizacije svog tržišta. Najvažnija je bila mera o plovidbi tzv. Navigacioni akt od 9. 10. 1651. godine čije su odredbe drastično pogadjale holandsku trgovinu. Navigacioni akt je "zabranjivao uvoz proizvoda iz bilo koje zemlje Azije, Afrike ili Amerike u bilo koje područje engleske republike osim na brodovima koji su vlasništvo Engleza ili stanovnika engleskih kolonija te imaju posade od kojih više od polovine moraju biti Englezi po narodnosti. Uvoz iz bilo kog dela Evrope mogao se vršiti jedino na engleskim brodovima ili brodovima čiji vlasnici pripadaju onom narodu koji je robu izradio i proizveo."Iz sadržaja se sasvim jasno vidi da je zakon usmeren protiv Holandjana, "morskih kiridžija", koji su imali monopol na prevoz robe.
Situacija se razvijala u pravcu rata. Ali, holandska ratna mornarica nije odgovarala ni približno jačini, zadacima i zamahu trgovačke mornarice. Istina, Holandija je bila geografski najbolje postavljena za prevoženje prekomorske robe u Evropu, ali joj je Engleska svojim položajem mogla zatvoriti oba morska prilaza - kroz kanal i Severnim morem.
Posle Vestfalskog mira 1648. Holandija je pristupila radikalnom smanjenju oružanih snaga. Od oko 140 brodova njena ratna mornarica je svedena na svega 40. Ukidanjem namesništva 1650. godine, nije bilo jedinstva ni u organizaciji ni u komandovanju, ni u obuci. Zbog hidrografskih prilika u holandskom primoriju holandski ratni brodovi bili su nepodesni za otvoreno more (malog gaza, prilično ravnog dna, široki, spori i slabog artiljerijskog naoružanja). Kada su se 1651. odnosi sa Engleskom zaoštrili, Holandija je opremila novih 36 ratnih brodova a marta 1652. počela je da gradi novih 150. Jula iste godine flota je imala 92 broda od kojih 1 sa 56 topova, 19 sa 30-40 topova, 12 sa 8-10 topova i 6 brandera - ostatak flote sačinjavali su trgovački brodovi naoružani sa po 20-30 topova. I Engleska se od 1649. ubrzano pripremala za rat izgradjujući planski svoju mornaricu. Flotom je komandovala komisija od 3-5 admirala većinom iz kopnene vojske pa su nazvani "generali na moru". Generali su zaveli u mornarici strogu disciplinu i vojnički duh. U martu 1651. engleska flota imala je 3 linijska broda sa po 60-100 topova, 10 sa po 50-54 topa i 12 sa po 40-46 topova a 24 sa po 34 topa i manje. Ratni brodovi bili su veći od holandskih (imali su dve palube), čvršći, brži, okretniji, sa većim gazom i znatno jači po broju i kalibru teških topova. I engleski trgovački brodovi su bili bolje naoružani od holandskih. Tako su Englezi holandskom "brdu zlata suprotstavili brdo gvoždja."
Na obe strane, flote su predvodili velikani pomorske istorije. Englezima je komandovao Blejk a Holandjanima, Marten Tromp.l
Osećajući se jakom, engleska vlada dozovolila je gusarima da plene holandske brodove. Holandjani su na ovo odgovorili istom merom, a osim toga, u britanskim morima prestali su da odaju pozdrav engleskoj zastavi pri susretu i uskratili Englezima pravo pregleda svojih brodova. Opšta sklonost ka nezakonitim i nasilnim postupcima i medjusobno suparništvo izazvali su, gotovo spontano, prvi boj ispred Dovera 29. maja 1652. kojim je i počeo Anglo-holandski rat - objavljen je 28. jula iste godine. Robert Blejk je otplovio u Severno more i zarobio 12 manjih ratnih i oko 100 ribarskih brodova. Marten Tromp je stigao prekasno da ih zaštiti pa je zbog toga smenjen.
Holandski admiral M. Rojter je sprovodio kroz kanal konvoj trgovačkih brodova. Iako brojno slabiji, napao je avgusta 1652. englesku eskadru pod Džordžom Ekjuom kod Plimuta i prinudio je na povlačenje. Zatim je krstario zapadnim prilazima kanalu obezbedjujući holandsko a ugrožavajući englesko brodovlje. Krajem septembra zapretila mu je glavnina engleske flote pa se povukao prema glavnini svoje flote u Njuportu.
Englezi su ponovo ovladali Kanalom i nastavili da plene holandske brodove. Holandjani su u jesen 1652. pokušali da uzvrate udarac. Iako su bili brojno i po kvalitetu brodova slabiji napali su Engleze kod Kentiš Hoka. Nisu uspeli da iskoriste početnu prednost jer je 20 brodova samovljno napustilo bojište i otplovilo za Holandiju a potom je i cela flota napustila kanal.
Englezi su sa glavnog pomoroskog ratišta, Severnog mora i Kanala odvojili 3 eskadre za sporedne zadatke a u Doverskim vratima je ostao na straži Blejk sa samo 45 brodova. To je iskoristio Marten Tromp koji je u medjuvremenu ponovo postavljen za komandanta holandkse mornarice. On je 1. decembra 1652. isplovio sa 80 brodova da bi sproveo kroz Kanal ogroman konvoj od 300 trgovačkih brodova koji su krenuli u prekomorske zemlje i da bi sačekao trgovački konvoj koji se vraćao u Holandiju. Uspešno je preplovio Kanal. Engleze je iznenada napao i potukao kod Dandžesa. Kada se vraćao iz pravca La Rošela, Englezi su pokušali da ga zaustave. Tromp je udario prvi i 28. februara 1653. kod Portlenda se rasplamsala trodnevna bitka. Tromp je sa većinom flote uspeo da se probije kroz Kanal.
Najveća bitka prvog anglo-holandskog rata odigrala se 12. juna 1653. kod Nort Forlend - Njuporta kada su se prvi put obe flote sudarile u punoj jačini. Pobedu su slavili Englezi. Blejk je pristupio uskoj blokadi holandske obale. Holandjani su pokušali da razbiju blokadu i u razmaku od dva dana, 8. i 9. avgusta 1653, vodjene su dve oštre bitke - kod Katvajka i Shevenhinena - u kojima su Holandjani potpuno razbijeni. Sada su obe strane prešle na krstarički rat.
U Sredozemlju su Holandjani i Englezi imali eskadre za zaštitu svoje trgovine od berberskih gusara - prvi oko 30 ratnih brodova rasporedjenih na više mesta a drugi 6 ratnih i dva naoružana trgovačka broda. Odmah po izbijanju sukoba Holandjani su blokirali deo engleske flote u Livornu, a ratne brodove koji su pratili konvoj napali su 6. septembra kod ostrva Elbe i posle višečasovnog boja prisilili ih da uplove u Porto Longone na Elbi. Pri pokušaju engleskih brodova iz Livorna i Porto Longona da se sjedine, došlo je do bitke u kojoj su Englezi poraženi i prinudjeni da napuste Sredozemlje.
Holandiju je rat teško pogadjao. Njena pomorska trgovina je gotovo sasvim zamrla. Smatra se da su Englezi u toku rata zaplenili 1.700 holandskih trgovačkih brodova, što je po vrednosti odgovaralo četvorostrukom godišnjem prihodu Engleske. Porazom Holandije bili su pogodjeni i engleski rojalisti, a učvršćen Kromvelov položaj. Naporna služba i loše snabdevanje izazivali su nazadovoljstvo i pobune i u engleskoj mornarici a Sredozemno more je bilo zatvoreno za englesku trgovinu. Stoga je Kromvel prista na pregovore. Mirom u Vestminsteru, 15. aprila 1654, Holandija je priznala Navigacioni akt, pristala na pozdrav engleskoj zastavi u britanskim morima i platila ratnu odštetu od 900.000 funti. Anglo-holandski rat 1652-1554. bio je privi od tri oružana sukoba ove dve zemlje za prevlast na moru. Dva puta je Engleska trijumfovala. Holandija bila prinudjena da prvenstvo u prekomorskoj trgovini i kolonijama prepusti svojoj suparnici.
Posle uspešno završenog rata sa Holandijom Engleska koja je obezbedila i učvrstila svoj udeo u svetskoj pomorskoj trgovini, ušla je u rat sa Španijom s ciljem direktnog napada na španske kolonije. Leti 1654. opremljene su dve eskadre. Prva, od 25 brodova, upućena je krajem septembra iste godine u Sredozemno more pod Blejkovom komandom. Blejk je prisilio papu Aleksandra VII i velikog vojvodu od Toskane da plate odštetu zbog pomaganja princa Ruperta i Holandjana u anglo-holandskom ratu. Pošto je bej Tunisa odbio da garantuje bezbednost engleskih brodova i gradjana od napada tuniskih gusara, Blejk je 9. aprila 1655. uplovio sa 15 brodova u dobro utvrdjenu luko Porto-Farina, usidrio se ispred baterija i ućutkao ih posle četvoročasovnog artiljerijskog dvoboja. Engleski laki brodovi prodrli su u unutrašnju luku i spalili 9 tuniskih ratnih brodova. Početkom juna Blejk je stigao pred Kadiz i otpočeo blokadu luke i španske južne obale radi hvatanja srebrne flote ali se u septembru povukao. Blokada španske obale nastavljena je marta 1656. a septembra iste godine Blejk je presreo srebrnu flotu koja se vraćala iz Meksika i posle žestokog boja zarobila i i potopila većinu brodova. Drugu špansku flotu Englezi su potpuno uništili aprila 1657. u luci Santa Kruz de Tenerife. Druga engleska eskadra od 18 ratnih i 20 transportnih brodova sa 3.000 vojnika je pod zapovedništvo admirala Vilijama Pena usmerila se na španske posede u Zapadnoj Indiji (Amerika). Ovo je bio jedan od Kromvelovih najvećih vojnih neuspeha. Pripreme su izvršene aljkavo u stilu Bakingemovih pohoda. Okupljeni su najgori vojnici iz različitih pukova a pridodati su im nasilno mobilisani civili. Ekspedicija je bila nepripremljna za tropsku klimu. Veliki broj vojnika je oboleo. Englezi su se aprila 1655. iskrcali 7.000 vojnika na Hispaniolu Santo Domingo) ali ih je tu na brzinu sakupljeno špansko stanovništvo potuklo. Da bi umanjio Bruku Pen je krenuo na slabo branjenu Jamajku koju je osvojio 10-17. maja. Kromvel je pridobio za saveznika Francusku pa su francuske i engleske trupe potukle Špance na peščanim dunama Denkerka juna 1658. (Bitka na Dunama).

7.5. Verski život u republici - verske slobode - veliki broj verskih fanatika - peta monarhija - kvekeri

Nadzor nad verskim životom poveren je odboru istražnih sudija koji je imao isključivo pravo da ispita podobnost kandidata za svešteničku službu. Odbor je brojao 38 ljudi i bio sastavljen od prezviterijanaca, indenpendenata i nekoliko baptista. Promenjeni su i dekani univerziteta i upravnici koledža.
Verska pometnja u vreme engleskog gradjanskog rata pružila je jedinstvenu priliku najrazličitijim malim verskim zajednicama ali i pojedincima - često bi prorok bio praćen sa svega desetak sledbenika. Čudaci, bogomoljci ili nastrani zanesenjaci koji bi u nekom vremenu naviklom na toleranciju privlačili malo pažnje toliko su zaprepaštavali tadašnje javno mnjenje da su prezviterijanci beležili i popisivali sve te jeretičke propovednike i njihova "mišljenja" praveći neverovatno duge spiskove. Javili su se proroci sa apokaliptičnim vizijama. Pripadnici "Petog carstva" su nameravali da što hitnije obrazuju državu Božju u Engleskoj. Bili su tu i maglotonijanci, sledbenici ekscentričnog londonskog krojača koji je tvrdio da su on i njegov rodjak dvojica svedoka iz Otkrovenja (gl. 11). Oni su odbacivali propovedanje i tvrdili da treba slušati propovednike sa kratko podšišanom kosom Debeli stražar Ričard Sejl išao je ulicama Darbija, bos, odeven u prtenu odeću posut pepelom po glavi, sa mirsnim cvećem u desnom i smrdljivim korovom u levoj ruci. U novembru 1652. godine, krojač i Fernisa po imenu Džordž Milner je posle dvonedeljnog posta prorekao da će u četvrtak 2. decembra 1652. biti dan novog stvaranja kada će se s neba spustiti četvorougaona ponjava sa ovcom. Od mnogobrojnih grupa verskih zanesenjaka jedna je prerasla tu početnu bizarnost i stekla poštovanje naroda i države. To je bilo društvo prijatelja koje je osnovao Džordž Foks koje če sto godina kasnije dobiti ime po kome će biti poznato -Kvekeri.
Džordž Foks (1624-1691) bio je sin pobožnog tkača iz jednog gradića u Lesterširu i majke koja je bila iz porodice protestantskih mučenika. Da li su ga da uči obućarski zanata ali je sa 19 godina, kada je počeo gradjanski rat, postao lutajući verski zanesenjak. Odbijao je da ide u crkvu "kuću sa zvonikom" nego je sa Biblijom lutao po poljima i voćnjacima. Od 1648. je počeo da propoveda Jevandjelje. Svoje učenje preuzeo je delom od anabaptista - odbacivanje zakletvi i vojne službe, krajnju nepoverljivost prema spoljnim formama vere. Verovao je da najprostiji mogu očekivati oduhovljenost i da obrazovanje i proučavanje Biblije ne daju mogućnost njenog boljeg tumačenja. čoveku nije potreban autoritet i vodič u vidu sveštenika ili propovednika jer svako poseduje neposrednu spoznaju Hrista u samom sebi "unutrašnje svetlo" "seme Božanstva u samoj duši". Ovo učenje o mističnoj prisutnosti u duši propovedali su i neki radikalniji reformatori. Zagovarao je molitvu u sebi što je već bilo uobičajeno medju menonitima. Propovedao je, takodje, da se ne treba klanjati ili skidati kapu ni pred kim da se treba sa ti obraćati svakom čoveku ili ženi bili oni bogati ili siromašni, da nikad ne treba reči dobro veče, niti nazivati dane u nedelji ili mesece u godini po imenu nego po broju. Foks je često upadao na bogosluženja, prekidao propovedi i svadjao se i ubedjivao vernike zbog čega je imao velikih problema - od fizičkih obračuna do zatvora.

7.6. Vlast u republici - državni savet - Berbonov parlament - otpor sledbenika Pete monarhije - Kromvelov drugi parlament - vojna uprava - Kromvelova smrt

Engleska republika bila je kombinacija civilne i vojne vlasti - na njenom čelu stajali su parlament i državni savet. Parlament, koji je sada činio samo donji dom bio je produžetak Dugog parlamenta koji je sazvao kralj Čarls 1640. godine - u njemu je bilo tek pedesetak od oko 500 poslanika izabranih 1640. Vojska koja je imala ogroman uticaj u državi bila je neprijateljski raspoložena prema predstavničkom telu u kome su još uvek sedeli pravnici skloni uzimanju mita i promovisanju putem ličnih veza. Državni savet stojao je kao ravnoteža izmedju vojske i parlamenta jer su u njega ulazili najbolji ljudi s obe strane tako da je Savet nasuprot parlamentu bio oličenje republikanske vrline. Kromvel je 20. aprila 1653. raspustio "Krnji parlament". Medjutim nisu održani izbori već su su poslanike izabrale indenpendentske crkvene opštine a savet oficira je pregledao i dopunio spisak predstavnika.
Skupština, od 140 ljudi (Berbonov parlament - po jednom od svojih članova). zasedala je od jula do decembra 1653. godine. Levo krilo, koje je svojom aktivnošću obeležilo petomesečni rad parlamenta, činili su sledbenici tzv. "Pete monarhije" (Fifth Monarchy), radikalnog verskog pokreta. U socijalnom pogledu stajali na pozicijama levelera. Ova grupa verskih fanatika ("Sveci", "Božji ljudi") propovedala je, da, "Peta monarhija" - "Država Božja na zemlji" koja treba da otpočne drugim Hristovim dolaskom - samo što nije nastupila. Njihov glasnogovornik bio je Major Tomas Harison, sin kasapina, istakao se u ratu što je pothranjivalo njegovo uverenje da vrši misiju po Božjem nalogu. U cilju pripreme za "Drugi dolazak" želeli su radikalne političke, zakodavne, socijalne i ekonomske reforme koje su zadirale u temelje društvenog poretka - ukidanje državne crkve, pojednostavljivanje zakonodavstva Deo njihovog programa je u kratkom periodu sproveden u delo. Ubiranje trošarina i drugih indirektnih poreza predato je u nadležnost državnim činovnicima i oduzeto zakupcima. Izdat je niz strogih akata o zavodjenju odgovornosti za državni dug i poreze. Smanjeni su državni rashodi smanjivanjem vojske i oficirskih primanja. Uveden je gradjanski brak. Donesen je zakon o oslobodjenju dužnika zatvorenih u tamnice i pristupilo se izradi projekta zakona o organizaciji državne pomoći siromašnima.
Berbonov parlament izneverio je Kromvelova očekivanja da će u njemu naći oslonac za upravljanje državom. Iako u manjini pripadnici "Pete monarhije" su dosta uticali na rad skupštine. Umerena većina je počela da se protivi. Nezadovoljstvo je bilo veliko i u vanparlamentarnim krugovima buržoazije i plemstva. Umereni su odlučili da raspuste parlament i vlast predaju Kromvelu na koga su se sada sveci obrušili nazivajući ga "Starom Aždajom" (Old Dragon - Sotona) i "čovekom greha". Posle nekoliko dana, savet oficira je podneo nov projekat ustava pod naslovom Orudje uprave (Instrument of Goverment) po kome je vlast pažljivo podeljena izmedju protektora,Državnog saveta i Parlamenta. Za doživotnog lorda-protektora proglašen je 16. decembra Oliver Kromvel.
Ostalo je još da se sazove novi Parlament. U orudju uprave zacrtan je i novi izborni zakon koji je predvidjao izmenu u raspodeli poslanika po izbornim okruzima. Njime su mnoga "trula mesta" izgubila pravo da daju poslanike. Prema tome nova izborna podela odgovarala je realnom stanju i promenama do kojih je doveo privredni razvitak. Medjutim, novi izborni zakon je bio daleko od želja vojske iz vremena gradjanskog rata. Ne samo da nije uvedeno opšte pravo glasa nego je izborni cenz znatno povećan - sa 40 šilinga na 200 funti godišnje. Prema tome iz biračkog tela su isključeni srednja i sitna buržoazija. "Kavaljeri" su bili lišeni prava glasa.
Kromvelov prvi parlament zasedao je kratko, od septembra 1654. do januara 1655. godine. Mada su u njemu bili predstavnici svojine i reda - plemstvo, krupna a delom i srednja buržoazija, i u njemu su se našli protivnici diktature Kromvela i vojske. Opozicija je pokušala da ograniči vlast lorda-protektora pa je Kromvel raspustio parlament. Pošto je u zemlji i dalje postojala opasnost od pobune rojalista i socijalnih nemira nižih slojeva Kromvel se opet oslonio na vojsku. Engleska je podeljena na 11 okruga na čije su čelo avgusta 1655.postavljeni general-majori sa 500 vojnika i neograničenim ovlašćenjima. Ovi su gušili nemire i s leva i s desna - proganjali i rojaliste i levelere. To se pretvorilo u pravu vojnu inkviziciju. Borbe petlova, igre medveda, konjske trke, pozorišne predstave i javne kuće su zabranjeni. To je učinjeno delom iz moralno-verskih razloga kako bi se suzbile sve isprazne i nemoralne zabave i poštovala stroga puritanska nedelja, delom da bi se sprečilo okupljanje većih grupa ljudi.
Drugi parlament protektorata zasedao je od septembra 1656. do juna 1657. godine. Kromvel ga je sazvao zbog finansijskih problema a i zato što se ovakav način vladavine nije slagao sa njegovom prirodom i uverenjima. Prilikom izbora general-majori su imali veliki uticaj. Iz parlamenta je isklučeno 100 poslanika radikalnih uverenja. Parlament je ispoljio nezadovoljstvo vojnom diktaturom i želeo je civilnu vladavinu ali opet s osloncem na Kromvela. Doneo je akt Ponizna peticija i savet (Humble Petition and Advice) po kome je protektor trebao da bira svog naslednika i savetnike. Kromvelu je je ponudio i kraljevsku krunu ali je ovaj to, posle oklevanja i verovatno pod pritiskom vojske ,27. maja 1657.odbio. Ponovo je uspostavljen Gornji dom sada pod nazivom Drugi dom u koji je ušlo 30 Kromvelovih najbližih saradnika. Isključenih 100 poslanika su ponovo mogli da učestvuju u radu parlamenta. Donji dom se usprotivio vojnoj diktaturi i počeo sa napadima na Gornji dom u kome su sedele Kromvelove pristalice. Razljućen protektor je rasupstio skupštinu rečima"Ja mislim da je krajnje vreme da okončam vašu sednicu. I ja ću raspustiti ovaj Parlament. I neka Bog bude sudija izmedju vas i mene".
Kromvel je umro sedam meseci po raspuštanju ovog parlamenta. Tako je otišla sa istorijske scene jedna od najvećih ličnosti engleske prošlosti. Kromvelov svakodnevni lični život, političko delovanje i komandovanje u borbi bili su prožeti dubokom religioznošću. Sve što je činio bilo to plemenito ili svirepo poput obračuna sa Ircima činio je sa verom da ga Bog vodi i štiti. "Ako je stremio ka nebu, bio je duboko ukorenjen u zemlju". Kromvel je bio razborit i odmeren čovek u svemu što je radio. Nije naginjao krajnostima. Iako je kao pravi puritanac vladao svojim osećanjima i postupcima nije bio mračne, krute naravi - imao je razumevanja za životne radosti i bio otvoren i raspoložen i spreman za šalu u opštenju sa ljudima.

7.7. Stanje posle Kromvelove smrti - Ričard Kromvel - Džordž Monk - sporazum u Bredi - restauracija monarhije

Kromvela je na mestu protektora nasledio sin Ričard - bleda senka očevih vrlina i sposobnosti i istorijska ličnost bez značaja. Njega je smenio ubrzo gornji sloj oficirskog kora - oficirski savet - Savet bezbednosti (Committe of Safety) kome je faktički pripala vlast u zemlji. Najuticajnija ličnost u Savetu bio je general Džon Lambert. On je bio sposoban vojnik i učestvovao je u svim značajnijim bitkama i političkim raspravama u vreme gradjanskog rata. Pošto je bio jedna od ličnosti najbližih Kromvelu mnogi su u njemu videli protektorovog naslednika a i sam ambiciozni Lambert se nosio tom mišlju. Zbog svojih konzervativnih političkih uverenja Lambert se suprostavljao i Kromvelu pa ga je ovaj 1657. prinudio da podnese ostavku na sve položaje i povuče se u privatni život. U pometnji koja je nastala posle protektorove smrti Lambert je iskoristio priliku i postao jedan od najuticajnijih političara. Raspušten je parlament izabran u vreme Kromvela i ponovo sazvan "Krnji parlament" što je jasno govorilo da se insistira na legitimitetu i da konzervativci preovladjuju. Medjutim Lambertu i Savetu bezbednosti nije pošlo za rukom da uvedu čvrstu vlast. Nestankom Kromvela sa scene nije više bilo ni ličnosti ni ustanove koja bi stabilizovala republiku. Civili su bili siti vladavine "kapetana, oklopnika i kopljonoša". U samoj vojsci stanje nije bilo sredjeno -vladalo je suparništvo izmedju veterana i novih pukova, pešadije i konjice, pojedinih komandanata. Zemlja je bila i u nepovoljnom ekonomskom stanju - trgovci su se opet žalili na konkurenciju holandjana i na štetu koju su trpeli od napada gusara medju kojima je bilo mnogo rojalista. Zemljišni fond kojim je država raspolagala istopio se i državna kasa nije više bila solventna. Viši slojevi stanovništva su sve više izlaz iz situacije videli u restauraciji monarhije.
Sada je na scenu stupio general Džordž Monk, guverner Škotske. Ovaj sredovečni vojnik od zanata, duhovit i lepe fizičke pojave, imao je zapaženu i burnu karijeru iza sebe. Za vreme Čarlsa I počeo je vojnu službu kao 16-godišnjak. Učestvovao je u Bakingemovim ekspedicijama na Kadiz La Rošel (1625, 1627). U toku 30-ih godina se u okviru engleske dobrovoljačke jedinice borio na strani Holandjana u 30-godišnjem ratu. Učestvovao je u Biskupskim ratovima protiv Škota (1639-40) i Strafordovom pohodu na Irsku (1642-43). U gradjanskom ratu borio se na strani kralja predvodeći Irski puk. U bici kod Nantviča januara 1644. potukao ga je i zarobio Ferfaks i Monk je proveo dve godine u tamnici u Taueru. Oslobodjen je i učestvovao je u Kromvelovom pohodu na Irsku (1647-49) na Škotsku (1652-53). U ratu sa Holadjanima bio je jedan od Generala na moru. Bio je protivnik vojne vlasti.
Njegova škotska vojska je za razliku od trupa u Engleskoj bila disciplinovana. Sada su neki političari počeli da mu se obraćaju za pomoć. On nije imao jasnog političkog plana. Pregovarao je, sa članovima parlamenta odugovlačeći, dobijajući na vremenu i čisteći iz vojske buntovnike i politički nepouzdane ljude. Najkasnije 1659. stupio je u vezu sa kraljem Čarlsom II i odlučio se za restauraciju monarhije. Prešao je sa vojskom u Englesku januara 1660. godine. Podršku mu je pružio slavni komandant Vojske novog modela Tomas Ferfaks koji je zauzeo Jork dan ranije. Miroljubivo, bez otpora, Monkove trupe su, po dubokom snegu, stigle u London 3. februara. U početku je Monk bio spreman da se povinuje civilnim vlastima ali je postepeno, pod uticajem svoje ambiciozne žene i nekih političara, preuzeo stvar u svoje ruke. Dozvolio je povratak u Krnji parlament svim članovima Dugog parlamenta koji su odstranjeni u Prajdovom čišćenju 1648. godine. Obnovljeni dugi parlament je doneo marta 1660. odluku o svom raspuštanju i odredio ponovne izbore. Za to vreme Monk je savetovao kralja Čarlsa II da se iz Brisela u španskoj Nizozemskoj preseli u Bredu u Holandiji. Tu je aprila 1660. kralj izdao tzv. Bredsku deklaraciju u kojoj je izneo uslove pod kojim će se vratiti na presto. Svestan da će restauracija biti vrlo lako prihvaćena od većine stanovništva ako ne bude dirao u neke tekovine revolucije, Kralj je načinio vrlo mudre i neophodne ustupke - opšta amnestija, da novi vlasnici zadrže zemlje konfiskovane rojalistima, kruni i crkvi, koje su na razne načine prešle u svojinu novih vlasnika, sloboda veroispovesti. Monk je sprečio prezviterijance da postave zahteve koji bi onemogućili sporazum sa kraljem. Novi parlament (Konvencijski) sastao se 25. aprila 1660. i 8. maja proglasio Čarlsa II kraljem Engleske. Čarls II je stigao u Dover dve nedelje docnije, 25. maja 1660. godine. Na obali ga je dočekao Monk koji je za ulogu koju je odigrao obasut počastima.

avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 47
Datum upisa : 09.10.2009
Godina : 31
Lokacija : Smederevo/Novi Sad

Pogledaj profil korisnika http://novivek.forumsr.com

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu