Gradjanski rat 1642-1649 - Nastavak Čarlsa I

Ići dole

Gradjanski rat 1642-1649 - Nastavak Čarlsa I

Počalji  Admin taj Sub Okt 10, 2009 1:41 pm

5.Gradjanski rat 1642-1649.

5.1. Karakter gradjanskog rata - teritorijalne, verske i socijalne podele u Engleskoj - vojska

Čarls I je 10. januara napustio London. Tako je otpočeo gradjanski rat mada će oružani sukobi početi tek u jesen 1642. kada obe strane konsoliduju svoje vojne snage. Teritorijalne, verske i klasne pretpostavke na osnovu kojih je došlo do podele a na pristalice kralja i parlamenta su prilično složene i da traže blliže objašnjenje.
Teritorijalno, na strani parlamenta bio su južni i istočni razvijeniji delovi Engleske, zatim velike luke, trgovački i industrijski centri i prestonica, London, koji je bio glavna pokretačka snaga revolucije. Kralj je držao severne i zapadne pokrajine a od gradova uglavnom sedišta biskupija - redje trgovačka mesta. Suknarski centri na severu (Hul, manufakturana oblast Vest-Riding sa gradovima Lidsom Halifaksom i Bredfordom), nastanjeni puritancima kao i lučki gradovi stali su na stranu parlamenta. Od 29. oktobra 1642. glavno sedište rojalista postao je Oksford gde se smestio kralj sa dvorom, štab i arsenal.
U početku je većina stanovništva bila neopredeljena. Strasti su bile raspaljene jedino u Londonu. U vreme bitke kod Edžhila, u jesen prve ratne godine ni polovina nacije, čak ni polovina plemstva još nije stala na stranu kralja ili parlamenta. U svakoj grofoviji i gradu su postojale dve stranke koje su vodile lokalne ratove više ili manje nezavisno od glavnih vojnih operacija. često bi jedan jedini odvažan čovek odredio stranačku pripadnost čitavom okrugu jer je neutralaca bilo mnogo. Ipak, srednja struja nije dugo opstajala i neki krajevi su zalud pokušavali da ostanu neutralni sklapajući medjusobne ugovore koji nisu potrajali više od nekoliko nedelja. Prisilna regrutovanja, rekvizicije, nasilno oporezivanja brzo su učinili da svi Englezi direktno ili posredno budu umešani u rat na jednoj od strana.
"Uzroci rata nisu bili ekonomske prirode a samo su posredno bili socijalne" pa i pripadnost odredjenoj klasi nije bila od presudnog značaja za opredeljenje za neku od zaraćenih strana. I u vojsci kralja i u vojsci parlamenta bilo je ljudi svih društvenih slojeva.
Od krupnog zemljoposedničkog plemstva većina je stala na stranu kralja mada je deo Doma Lordova još uvek zasedao u Vestimnsteru da upotpuni Pimov parlament a velikaši kao grofovi Eseks, Mančester i Bruk su zapovedali vojskom parlamenta. Glavna snaga kraljevske stranke dolazila je od ponešto poseljačenih seoskih plemića iz starih porodica koji su manje povezani sa trgovačkim svetom dok je parlament dobijao svoje pristalice iz redova seoskih plemića koji su bili jače povezani sa buržoazijom. Ekonomski jaki slobodni seljaci - farmeri i Jomeni borili su se na obe strane. Oni iz istočnih delova zemlje Ist Anglije i Midlanda bili su uz parlament a oni sa severa zbog neprijateljstva prema puritancima su ostali verni kralju. Seljaci-zakupnici su sledili svoga feudalnog gospodara u jedan ili drugi tabor. Poljoprivredni radnici i sirotinja bili su neutralni i prisilno su mobilisani.
U ovoj prilično neuravnoteženoj teritorijalnoj i socijalnoj podeli uočava se jasan uticaj verske komponente. Razmimoilaženja po pitanju vere su bitan uzrok sukoba izmedju Čarlsa I i parlamenta tako da gradjanski rat u Engleskoj ima i odlike verskog rata. Obično se kraljeva stvar izjednačava sa anglikanizmoma a stvar parlamenta sa puritanizmom što se može prihvatiti uz izvesne rezerve. Borba sa verske ideale posebno je nadahnjivala stranku parlamenta mada ona u tom pogledu nije bila jedinstvena - podela na erastijanace, prezviterijance i indenpendente eskalirala je docnije u sukob. Pristalice radikalnih reformi Indenpendenti ili "sektaši", najgorljiviji vernici, dali su najbolje borce i zapovednike vojsci parlamenta. Istočna i južna Engleska bile su čvrsto u rukama parlamenta i zahvaljujući Udruženju istočnih sektaša čije je središte bilo u Kembridžu. U kraljevom taboru nije bilo toliko verske zagriženosti - protivnici su ih napadali da su bezbožnici ili u najmanju ruku verski indiferentni. Pored anglikanaca Čarlsu I se pridružio deo puritanskog plemstva ponet viteškim idealom vernosti kruni. Listom su ga podržali katolici, koji su do izbijanja rata, stajali po strani političkih i verskih sporova. Oni su posebno bili odani kraljici Anrijeti-Mariji koja je bila njihova zaštitnica. Severni delovi zemlje koji su podržavali kralja bili su ekonomski zaostali ali u manjoj meri zahvaćeni reformacijom. Medju plemstvom bilo je otvorenih katolika ali i anglikanaca koji su naginjali katolicizmu. Seljaštvo je bilo verski neprosvećeno i negovalo mnoge katoličke običaje. U severnim grofovijama i Lankaširu besneo je, tako, pravi lokalni gradjanski rat izmedju katolika i puritanaca.
Teritorijalna, verska i socijalna podela bile su presudne za ishod rata. Ekonomska moć i verski žar bili su na strani parlamenta. Sam London bio je destostruko nastanjeniji i imao preko deset puta više gotovog novca nego bilo koji drugi grad u Engleskoj. U rukama parlamenta bio je upravni i administrativni aparat, luke, trgovački i finansijski centri što mu je omogućilo da sklapa zajmove i sakuplja porez u najprosperitetnijim delovima zemlje. Da bi mogao da plaća ratne troškove Dugi parlament je izglasao niz poreskih reformi. Uvedene su, po holandskom uzoru, akcize (trošarine) na raznu robu. Izmenjen je i sistem direktnog oporezivanja. U vreme Elizabete procenjen su "subsidije" pri čemu je svaki okrug plaćao 70.000 funti i svota nije povećavana srazmerno rastu bogatstva u zemlji. To je Donjem domu odgovaralo dok je taj porez išao u kraljevu blagajnu. Medjutim, kada je rat počeo uveden je sistem progresivnog oporezivanja. Usavršeno je razrezivanje zemljarine i poreza na imovinu. Ti su porezi bili korisniji za državu i manje nepravedni za pojedince nego proizvoljne osnovice razrezivanja starih "subsidija". Ove odredbe predstavljaju zametak modernog engleskog poreskog sistema. Ovo nije naišlo na odobravanje stanovništva ali ga je uz roptanje podnosilo. Pomorske luke davale su parlamentu trgovačku mornaricu. Prekomorska trgovina Engleske uvećavala je bogatstvo pobunjenika dok je Čarls imao muke i sa uvozom oružja iz inostranstva. Trošarine koje je ubirao parlament izražavale su se i u povišenim cenama koje su morali da plaćaju rojalisti iz unutrašnjosti za predmete oporezovane u proizvodnim središtima i lukama na području stranke puritanaca. Kraljev položaj bio je daleko nepovoljniji. Klase koje su podržavale parlament nisu bile rade da plaćaju ali su imale gotovog novca. Kraljeve pristalice, uglavnom feudalno plemstvo čije se bogatstvo sastojalo u zemlji, bile su širokogrude ali nisu imale gotovog novca. Ponudili su kralju svoje mačeve, konje, srebro ali zemlja se nije mogla lako unovčiti.Trgovački i bankarski centri gde bi se novac mogao dobiti na zajam nisu bili pod kraljevom kontrolom. Kralj je morao da vodi rat oslanjajući se na poklone i pljačku. Krupne svote za podizanje kraljeve vojske dali su Henri Somerset erl od Vustera i Viljem Kevendiš erl od Njukasla koji su za priložili preko milion i po funti. Katolici koji su u vreme Čarlsovog autokratskog vladanja bili poštedjeni novčanih kazni sada su mu se odučili puneći njegovu blagajnu. Katolik, erl od Vustera koji je važio za najbogatijeg čoveka u Engleskoj imao je godišnji prihod od 24.000 funti i gotovo ga je celog ustupio kralju kog je to spasilo od finansijskog sloma. Plemstvo je poklanjalo srebrne predmete, kojih je bilo u dosta velikim količinama, od posudja do nakita. Tako su pretopljena neka od najlepših dela Renesanse. Ako je kralj dobijao poklone, dobijao ih je i parlament jer su i puritanski plemići i trgovci imali su u izobilju srebrnog posudja.
Obe strane bile su vojno nespremne. Engleska je u odnosu na evropske sile na kontinentu - Španiju i Francusku imala malobrojnu i slabo obučenu vojsku. U toku gradjanskog rata nikada nije angažovano više od 140.000 ljudi. Nijedna od zaraćenih strana nije vodila bitku sa više od 9-15.000 ljudi. Izuzetak je bitka kod Marston Mura kada se oko 20.000 ljudi borilo na strani parlamenta.
Sve do uvodjenja vojnih reformi od strane Parlamenta tzv "New model Army" na obe strane su vojne jedinice sakupljala i vodila privatna lica. Neki od pukova su bili plaćani od lokalnih neki od opštih poreza, neke su plaćali direktno kralj ili parlament, neki put okruzi ili savez okruga. Bio je čest slučaj da je komandant sakupljao i vodio vojsku o sopstvenom trošku pa je tako odlučivao gde i kako će ona biti upotrebljena. Pojedini pukovi su bili stalno angažovani a neki su sakupljane za odredjeni pohod. Ova privremena regrutacija bila je vrlo loše rešenje. Ostavši bez posla i plate vojnici su prelazili od "Obloglavaca" "Kavaljerima" i obratno - bilo je onih koji su više puta menjali stranu. Plate ako ih je bilo, kasnile su i vojske su bile nedisciplinovane i sklone pljački - posebno kraljeva.
Na obe strane su pukovi bili odeveni u crveno, plavo, belo, zeleno u zavisnosti od volje i ukusa komandanta - najčešće je bila boja njegove livreje. Kada je uvedena "Vojska novog tipa" počela je da u trupama parlamenta preovladjuje crvena boja - omiljena boja Udruženja istočnih grofovija. Mnogi od oficira "Obloglavih" nosili su narandžaste ešarpe. U metežu bitke vojnici su se razaznavali po lozinkama "Bog s nama!" "nek je s tobom - za kralja!" i po značkama posebno odredjenim uoči bitke. I zastave su bile raznolike. Neki su nosili grb pukovnika ili grada, moto, političke karikature "koje su uveseljavale srca vojnika na maršu ili neprijatelja koji bi ih zarobili.
U pogledu kvaliteta trupa početna prednost bila je na strani kralja. On je raspolagao takvim ljudskim materijalom koji se brzuo mogao pretvoriti u dobre vojnike. Plemiće vične jahanju, njihove lovce i konjušare trebalo je samo obučiti u taktici i da se dobije odlična konjica . Kraljev nećak princ Rupreht, mladić od 22 godine obučio je po švedskom uzoru kraljevsku konjicu kojoj u prve dve godine rata parlamentarna vojska nije mogla da odoli. Gradjanima sa juga trebala je duža obuka da bi to postigli. I po kvalitetu ljudstva - činili su je sitni plemići skvajri i slobodni seljaci jomeni - i po taktici konjica je bila glavni rod vojske u Engleskom gradjanskom ratu. Ona je dobila sve odlučujuće bitke. Konjanici su nosili grudne oklope i metalne šlemove ili šešire. Borili su se po sistemu koji je ustanovio veliki umetnik i inovator na polju ratne veštine, švedski kralj Gustav Adolf. Pre Tridesetogodišnjeg rata konjica je upotrebljavana po tzv. holandskoj taktici - primicala se neprijatelju u kvadratu od šest redova po dubini i delovala je više pištoljem nego hladnim oružjem. Po švedskom sistemu konjica je opet prešla na juriš sabljama (sada u tri kolone) i tako razbijala neprijatelja.
Pešadija je regrutovana prisilno od najamnih radnika i slobodnih seljaka i bila slabog kvaliteta. Kraljeva pešadija je bila bolja od puritanske jer ju je sačinjavala žilava sirotinja iz velških brda i Kornvola. Pešaci su se borili u zbijenom poretku od šest redova u dubinu. U sredini su bili kopljanici a na krilima musketari. Na neprohodnom terenu bili su delotvorniji od konjice medjutim na otvorenom polju nisu bili kadri da izdrže njen udar.
Artiljerija je upotrebljavana ali nije imala odlučujuću ulogu u bitkama. Mornarica je odmah prešla na stranu parlamenta ( "kralja Pima").
Parlament nije mogao da svoju ekonomsku prednost pretvori u vojne uspehe jer su borbeni kavaljeri bili veštiji borci od "iscrpenih sluga i krčmara" pa je vojska parlamenta u prve dve godine rata trpela poraze. Tada je stupio na scenu Oliver Kromvel skvajr i budući protektor republike. Puk kojim je komandovao bio je skupljen od strane independetskih Asocijacija istočnih grofovija. Uspeo je da obezbedi svojim ljudima redovnu platu kao prvi preduslov za svaku reformu vojske. Kao vodeći puritanski svetovanjak u Ist Angliji lično je privlačio ljude kojima privrženost puritanizmu nije predstavljala partijsku opredeljenost nego način života. Pri prijemu ljudi u svoj puk proveravao je njihova verska uverenja i podvrgao ih za onovremene pojmove izuzetno strogoj disciplini i vojnoj obuci. Pljačka, pijanstvo, ženskaroštvo pa čak i zaklinjanje su kažnjavani. Vojnici su bili uglavnom slobodni seljaci koji su u rat pošli sopstvenim konjima. Izvežbani su u švedskom načinu napada po uzoru na kraljevsku konjicu. Za razliku od kraljevih konjanika Kromvelovi su bili i na bojištu i van njega disciplinovani. Tako je nastao soj strogih, fanatičnih puritanskih ratnika prozvanih Gvozdeni (Ironsides). Kromvelov puk postao je uzor i osnova za vojnu reformu i obrazovanje tzv. Armije novog tipa.
Tako su u tradiciji ostala upamćena dva tipa borca. Požrtvovani, disciplinovani i pobožni puritanski konjanik kratko podšišan i polu-asketa. On je vatreno pretresao politička pitanja pozivajući se na Bibliju kao dokaz i pre bitke se sa svojim drugovima dugo molio i pevao psalme krećući u okršaj. Sa druge strane bio je kavaljer nagizdan, duge kovrdžave kose, sa šeširom sa koga se vijorila raskošna perjanica, prezaduženi kockar, bekrija i galantni ljubavnik , bezbrižno odvažan i nedisciplinovan borac koji "zato što dama beše okrutna ili muž previše sumnjičav galopom stiže u sred pohoda" . Ako su Kromvelovi konjanici prezirali kavaljere kao bezbožnike i razvratnike ovi su se podsmevali puritanskom bigotizmu i smatrali ih sitnim licemerima - ćiftama-bogomoljcima.

5.2. Prva godina rata - kralj na severu - neuspeli pregovori - bitka kod Edžhila - štab u Oksfordu

Kako je već rečeno, kralj je januara 1642. u pratnji malog broja svojih pristalica napustio London i uputio se ka severu i stigao u Jork gde je dobio podršku tamošnjih plemića. Njegovi prvi pokušaji da organizuje vojsku za borbu protiv parlamenta završili su se neuspešno. U dva navrata probao je da osvoji Hul gde su se nalazile velike zalihe vojne opreme.
Uprkos teškom kraljevom položaju parlament je stupio s njim u pregovore, iznevši mu u leto 1642. "devetnaest predloga" - ukoliko bi se s njima saglasio Čarls bio mogao da se vrati na presto. Parlament je tražio da članovi tajnog saveta, viši činovnici i načelnici tvrdjava budu postavljeni s njegovim znjanjem i pristankom, parlament je zahtevao da se strogo primenjuju zakoni protiv katolika i da se isključe "papisti" iz doma lordova. Novopostavljeni perovi smeli su da udju u Dom lordova jedino u saglasnosti oba doma parlamenta. Najzad, kralj je morao da se saglasi sa crkvenom reformom i predajom "delikvenata" (kako su nazivani zagriženi protivnici parlamenta u Čarlsovom taboru).
Kralj je odbio. Posle toga i dogadjaja u Notingemu parlament je, početkom septembra, izdao deklaraciju kojom je izjavljivao da naoružane snage parlamenta neće biti raspuštene dok se ne okonča sukob s kraljem i dok on ne izruči ndelikvente i zlonamernike. Doneta je odluka da se imanja delikvenata zaplene i iskoriste za pokriće rashoda oko izdržavanja vojske, pri čemu će se na račun tih imanja otplaćivati dugovi licima koja budu dala na zajam parlamentu potrebna sredstva za produženje borbe.
Posle neuspešnih napada na Hul kralj je raspustio odred jorkširskih plemića i krenuo ka jugu. Stigao je avgusta u Notingem sa malim odredom od 800 konjanika i 300 pešaka. Tu je 22. avgusta objavio rat parlamentu. Iz Notingema je otišao u Vels koji je zbog vekovnog razdora sa Engleskom i borbenosti tamošnjeg stanovništva predstavljao pogodno područje za regrutovanje vojske. Sakupio je vojsku od 6.000 pešaka i 2.000 konjanika. Parlament je takodje podigao armiju na čijem su čelu bili Eseks, Mančester i Voler (Waller). Robert Eseks pripadnik visokog plemstva i popularan zbog toga što je ostao odan stvari parlamenta oklevao sa napadom na kralja u Notingemu koji je u to vreme još imao slabu vojsku.
Do prve veće bitke u gradjanskom ratu došlo je 23. oktobra 1642. kod Edžhila ((Edgehill) severno od Oksforda. Na obe strane bilo je po 14.000 ljudi. Mada je pešadija parlamenta potukla kraljevu, konjica predvodjena knezom Ruprehtom odlučila je bitku u Čarlsovu korist. Šest dana docnije kralj je ušao u Oksford i tu smestio svoj štab i dvor. Odatle je mogao ozbiljno da ugrozi dolinu Temze i London.

5.3. Ofanziva rojalista u toku 1643 - napad sa severa, iz Jorka, opsada Hula - napad sa zapada, opsada Glostera - bitka kod Njuberija - pad Bristola

U toku 1643. kraljeve snage su napadale iz tri pravca. Sa severa iz Njukasla, sa zapada iz Velsa i sa jugozapada iz Kornvola. Severna vojska pod komandom erla od Njukasla pregazila je Jork. Pali su Šefild i Lids ali nisu uspeli da osvoje Hul koji je ostao kao ostrvo odsečen od "tekstilnih" puritanskih gradova na severozapadu. Izdržavao je uz pomoć flote. Severnjaci su ugrozili avgusta 1643. Istočne grofovije. Parlament je poslao tamo Mančestera da uz pomoć Olivera Kromvela podigne vojsku od 10.000 pešaka i 5.000 konjanika što je bilo nemoguće pre svršetka žetve. Medjutim Kromvelove trupe, koje je on poučen porazom kod Edžhila obučio i disciplinovao su bile dovoljne na obeshrabre Njukaslovu vojsku. Njukaslovi oficiri su odbijali da krenu ka jugu i Londonu sve dok im je garnizon u Hulu stajao za ledjima kao pretnja njihovim imanjima na severu. Da bi opseo Hul Njukasl se vratio u Jork pre kraja avgusta. U jesen su Kromvel i Mančester sa velikom vojskom krenuli ka severu osigurali Hul. Na zapadu su rojalisti osvojili Devon, Dorset pali su gradovi Bristol, Ekseter ali se Plimut, kao i Hul na severu, držao uz pomoć flote. Trupe iz Velsa su odbijale da krenu na London sve dok ne padne Gloster. Tako je napad na London iz tri pravca zaprečen Hulom, Plimutom i Glosterom pred kojim je bio lično kralj. U Glosteru je puritanska manjina prisilila svoje pomirljivije sugradjane na gotovo očajnički otpor. U Londonu je vladala prilična panika. Pim je pokušavao da spreči parlament da raspravlja o predaji. Došlo je do demonstracija u dvorištu Vestminsterske palate koje je rasterala konjica. Jedan dan je grupa demonstranata tražila predaju a drugi dan druga grupa gradjana borbu do kraja. Stalni porazi i materijalni problemi učinili su da deo stanovništva Londona zagovara mir po cenu predaje. Deblokada Glostera nametala se kao krstaški rat. U prestonici je obrazovana milicija koju su sačinjavale londonske kalfe sa zadatkom da oslobodi Gloster. Milicija je promaršila gradom dok su sve radnje stajale zatvorene i krenula na bojište. Na vest da opsednutima stiže pomoć, knez Rupreht se sa konjicom uputio da je zaustavi dok su artiljerija i pešadija i dalje držale grad u okruženju. Medjutim Eseksova vojska bila je jaka. Uprkos tome što se kretala na otvorenom zemljištu odbila je ogorčene napade Ruprehtove konjice. Kada su stigli na mesto odakle su se mogli uočiti krovovi i tornjevi Glostera videli su i kolone kraljeve vojske kako se povlače. Time pohod londonske milicije nije bio okončan - trebalo se vratiti kući. Put je preprečila kraljeva vojska kod gradića Njuberija. Eseksov odred kome su zalihe bile na izmaku mogla je da bira izmedju osvajanja Njuberija ili predaje u roku od nekoliko dana. Kako su polja oko Njuberija bila ispregradjivana prva bitka se (20. septembar 1643) vodila po žbunju i jarkovima ceo dan sve dok u sumrak kada se neprijatelj mogao razaznati samo po plamenu iz puške. Tada su obe strane pošle na počinak - svaki puk na zemljištu koje je držao. Kako nisu zauzeli Njuberi "Obloglavi" su praktično to smatrali porazom - na njihovu sreću kralj nije više imao municije pa se u zoru povukao i oslobodio put ka Londonu u koji se milicija trijumfalno vratila.

5.4. Savez sa Škotskom - Liga i Konvenant

Svaka od zaraćenih strana tražila je saveznike. Kralj je bio u prepisci sa Holandjanima, Dancima, Francuzima, Papom i irskim katolicima ali ništa nije postigao. Parlament se za pomoć obratio Škotima. Pregovori su vodjeni u toku avgusta i septembra dok je trajala kampanja za deblokadu Glostera. I Škoti su kao i parlament strahovali od obnove Čarlsovog desptoizma i ponovog ugrožavanja njihovih verskih sloboda. Tako je 25. septembra sklopljen savez - Liga i Konvenant kojim su se Englezi i Škoti obavezali da će zadržati prezviterijansku crkvu, slobode i privilegije parlamenata i kraljevina Engleske i Škotske. To je bio Pimov poslednji politički potez - umro je decembra 1643. godine.

5.5. Vojni uspesi parlamenta 1644 - bitka kod Marston Mura - poraz kod Lostvitela - sukob izmedju radikala i umerenih - uvodjenje vojske novog modela

U januaru 1644. godine Škoti su upali u Nortamberlend i do proleća prodrli u južni Jorkšir. Maja iste godine Škoti i vojska Udruženja istočnih grofovija opsele su zajednički Jork. Ka opsednutom gradu krenuo se knez Rupreht. Prošao je kroz Lanakšir gde se vodio žestok verski rat izmedju stanovnika suknarskih puritanskih gradova i okoline koju su činila katolička sela. Ruprehtov dolazak dao je snage katolicima. Zauzet je i opljačkan Bolton što je redak slučaj tako surovog pustošenja u engleskom gradjanskom ratu. Kraljeva vojska je prodrla u ravnicu Jorka i uspela da izmanevrše svoje protivnike i prinudi ih da dignu opsadu. Rupreht ih je sledio i 2. jula 1644. došlo je do jedne od presudnih bitaka u ratu. Odigrala se oko 12 kilometara od Jorka kod Marston Mura. "Obloglavi" su imali tri armije - Jorkširsku pod Tomasom Ferfaksom, Škotsku pod Dejvidom Leslijem i Ist anglijsku kojom je zapovedao Oliver Kromvel - 20.000 pešaka i 7.000 konjanika. Rupert i erl od Njukasla vodili su 11.000 pešaka i 7.000 konjanika koji su do te letnje večeri smatrani nepobedivim. Sunce je već zalazilo. Puritanci su pevali večernji psalm. Rupert se povukao da večera a Njukasl u svoju kočiju da puši kada su se, iznenada, tri armije "Obloglavih" sručile na njih. Džordž Goring je potisnuo "Obloglave" pod slavnim Ferfaksom - konjicu, jorkširske i škotske pešake. Medjutim Kromvel i škotski zapovednik Dejvid Lesli su sa 2.500 Engleskih i 800 škotskih konjanika odlučili bitku u korist parlamenta. Marston Mur je značio prekretnicu u gradjanskom ratu. "Kavaljeri" još nisu bili sasvim poraženi - do toga će proteći još dve godine. Medjutim pobeda "Obloglavih" na otvorenom polju razbila je mit o nepobedivosti Rupertove konjice i pokazala ispravnost Kromevlovog načina regrutovanja i obuke vojnika.
Na drugom frontu vojska parlamenta koju je vodio Eseks pretrpela je neuspeh. On je pokušao da osvoji Kornvol čije je stanovništvo još uvek podržavalo kralja. Medjutim rojalisti su brzo presekli veze Eseksove armije sa Londonom. Pokušavajući da obnovi komunikacije pomorskim putem Eseks je sa svojim izgladnelim trupama krenuo je duž rečice Fovi (Fowey) koja je bila okružena šumama i močvarama u koje su često uplovljavali engleski trgovački brodovi tražeći utočište od bura i gusara u La Manšu. Kralj i Kornvolci su čitavom mrežom stražarskih postaja okružili Eseksovu vojsku. Eseks se spasao otplovivši brodom i ostavljajući svoje trupe. Konjica je kod Lostvitel (Lostwithiel) uspela da noću probije blokadu ali je pešadija ostala opkoljena i izgladnela se predala sa oružjem i municijom septembra 1644 godine.
Pobeda kod Marston Mura i fijasko kod Lostvitela pokazali su ispravnost Kromvelove koncepcije o reorganizaciji vojske i sada se taj problem nametao parlamentu. Medjutim parlament je oklevao sa sprovodjenjem vojnih reformi jer su one bile u tesnoj vezi sa verskim razmimoilažanjima i sučeljavanjima. Naime, najbolji oficiri i vojnici koji su trebali da sačinjavaju jezgro stajaće "Vojske novog tipa" bili su iz redova "sektaša". Još u Elizabetino vreme najpre su se Braunisti i Menoniti, potom i indenpendenti i baptisti izjasnili protiv državne crkve i zalagali se za slobodu veroispovesti. Protiv njih stajala je anglikanska crkva ali i većina umerenih puritanaca. U toku 1641. većina u parlamentu, predvodjena Pimom se izjasnila protiv prezviterijanskog uredjenja crkve i prihvatila erazijanski model po kome crkvom umesto biskupa treba da upravljaju komesari parlamenta. Sporazumom sa Škotima čije mu je savezništvo u tom momentu bilo neophodno, parlament se obavezao da će slediti primer škotskog Kirka "najbolje reformisane crkve". Medjutim parlament se ipak nije odricao državnog nadzora nad crkvom. U toku 1644. parlament još nije odlučio o pitanju ustrojstva crkve ali je bilo jasno da pri uvodjenju prezviterijanskog uredjenja neće činiti ustupke ni anglikancima ni indenpendentima. Ova tendencija u parlamentu očitovala se u tome što su u svim okruzima kandidati za javnu službu prolazili proveru verske ispravnosti. Nešto drugačije bilo je u Udruženju istočnih grofovija gde su "sektaši" dobijali unanpredjenja medjutim i tu zahvaljujući svojim sposobnistima i karakteru a ne brojnosti. I sveštenstvo i službenici su bili protiv njih. Otpuštane su starešine zbog svojih verskih uverenja što je povlačilo i dezertiranje vojnika i smanjenje borbene gotovosti vojske. članovi donjeg doma ipak su više gajili odbojnost prema škotskom klerikalizmu i njegovim inkvizitorskim sudovima nego prema verskoj toleranciji koju su zagovarali indenpendenti. Od dva zla parlament se odlučio za "sektaše" koji su obećavali pobedu na bojištu. Bilo je izvesno da su neki članovi parlamenta pošli sa zadnjim namerama - da iskoriste indenpendente u ratu a potom im uskrate verske slobode za koje su se borili.
U toku zasedanja parlamenta novembra-decembra 1644. Kromvel je napao Mančestera optužujući da svojim komandovanjem odlaže konačnu pobedu. "Ako mi devedeset devet puta poutčemo kralja, on će ipak ostati kralj i to će ostati i njegovi potomci, a ako kralj potuče nas ma i jedanput mi ćemo svi biti povešani a naši potomci će postati robovi" - branio je svoje kunktatorstvo Mančester. "Milorde ako je tako, zašto ste se uopšte latili oružja. To govori portiv produženja borbe. Onda treba sklopiti mir pa ma koliko ponižavajući on po nas bio."Ako vojska ne bude drugačije organizovana i ako se rat ne bude energičnije vodio, narod neće moći dalje da je izdržava i prinudiće nas na sraman mir" - govorio je Kromvel koji je svojim nepoštovanjem ranga i socijalnog položaja iritirao parlament. Pošto je bio bolji vojnik poslanici su ipak stali na njegovu stranu protiv Mančestera. Parlament je izglasao Uredbu o samoodricanju (Self-Denying Ordinance) kojom su svi poslanici morali da se odreknu položaja u vojsci. Tom merom je smenjena ranija prezviterijanska komanda pošto su Eseks i većina komandanata bili članovi parlamenta. Plan o reformi vojske Donji dom je prihvatio 28. januara 1645. godine. Mesto posebnih odreda koje je izdržavala sopstvenim sredstvima svaka grofovija ili sam komandant organizovana je jedinstvena vojska pod jedinstvenim zapovedništvom i izdržavao ju je parlament. Za glavnokomandujućeg je postavljen Tomas Ferfaks. Ferfaks nije bio politički eksponiran. Uprkos svom odmerenom ponašanju, povučenoj prirodi i čestim napadima reume bio je energičan i ratoboran zapovednik.
Treba reći da je "Vojska novog tipa" bila samo elitno jezgro armije - 22.000 od oko 80.000 ljudi koliko ih se 1645. borilo u redovima "Obloglavih". U okviru "Vojske novog tipa" bilo je opet muke sa pešadijom. Više od polovine pešaka činilo je prisilno mobilisani ljudstvo koje nije bilo sklono "sektašima" - ceo pešadijski puk se pobunio kada je pukovnik indenpendent pokušao da održi propoved. Indenpendentski agitatori su i dalje nailazili na podršku u konjici koju su i dalje većinom činili pristalice gradjanskih i verskih sloboda. Mada je 1645. prezviterijanizam proglašen zvaničnom verom "Vojska novog tipa" je ostala uporište indenpendenata što će dovesti do novih sukoba.

5.6. Vojna pobeda parlamenta - bitka kod Nejzbija 1645. - završne vojne operacije - pad Oksforda - zarobljavanje kralja

Dok je vojska parlamenta jačala "Kavaljeri" su bivali sve slabiji. Hronična nestašica novca sprečavala ih je da sprovedu reorganizaciju vojske. Kraljevi vojnici su se sve više odavali pljački u čemu je posebno na zao glas izišao general Goring. Kralju i dalje želeo da zauzme London i operacije su vodjen shodno tom cilju. Kromvel i Ferfaks su uveli novu strategiju. Shvatili su da zauzimanje Oksforda ili bilo kog drugog grada ili teritorije ne bi ništa odlučilo jer bi se kralj sa dvorom jednostavno povukao. Odlučili su stoga da vojno slabijim "Kavaljerima" po svaku cenu nametnu odsudnu bitku i unište ih. To se i desilo 14. juna 1645. kod Nejzbija. Brojno i organizaciono nadmoćna vojska parlamenta je odnela pobedu. Kraljeve trupe bile su razbacane širom Engleske bez mogućnosti da se koncentrišu. Sam kralj je sa velikom konjičkom telesnom gardom godinu dana tumarao zemljom. Poslednja veća bitka odigrala se mesec dana posle Nejzbija - 10. jula 1645. kod Langporta. Ferfaks se sudario sa Goringom. Demoralisane beznadjem i pljačkom Goringove trupe su se posle samo kratke borbe razbežale pred jurišem konjice "Obloglavih". Verskim žarom nadahnuti Ferfaksovi vojnici su u tome videli prst providjenja - sam Bog je usadio strah u srca neprijatelja dok su oni bili izabrano oružje u rukama Gospoda.
Kod Langporta je nestala poslednja armija kojom je kralj raspolagao. Ostatak rata pretvorio se u opsadne operacije. "Kavaljeri" su se sklonili u utvrdjene gradove i male zamkove. Mada su omanji garnizoni bili razbacani po širokoj teritoriji i po zabačenim imanjima savladani su za nekoliko nedelja. Pri zauzimanju gradova stanovnici kojima je bilo dosta rata i u želji da izbegnu razaranja i napore opsade često su sami prisiljavali guvernera na predaju. Stari zamkovi i neutvrdjeni majuri padali bi ubrzo pošto bi pucanj iz topa razvalio kapiju. "Obloglavi" su nisu oštro postupali sa zarobljenicima. Sada je kraljeva okolina počela da vrši pritisak na njega da kapitulira. To su tražili puritanci iz redova "kavaljera" ali ga je tako savetovao i princ Rupreht. Oksford je pod velikodušnim uslovima pobednika kapitulirao 20. juna 1646. godine. Tako je okončan prvi gradjanski rat.
Čarls I je prethodno, 2. aprila, napustio Oksford i desetak dana docnije, 5 maja, se kod Njuarka (Newark) predao Škotima. Nadao se da će probuditi dinastička osećanja sunarodnika svoga oca i tu sakupiti vojsku. Doživeo je neuspeh. Škoti mu nisu verovali. Engleski parlament koji je odlagao da isplati škotsku vojsku za pomoć u ratu sada je odlučio da počene sa isplatom u iznosu od 400.000 funti sterlinga. Zauzvrat su Škoti izručili kralja. U februaru 1647. su engleski opunomoćenici uz puno poštovanje zamolili kralja da podje sa njima i smestili ga u zamak Holmbi nedaleko od Nejzbija.

6. Sukob izmedju vojske i parlamenta

6.1. Ukidanje Knjige opštih molitava - zabrana verskih sloboda indenpendentima


Sada kada je rat okončan, verski i socijalni sukobi unutar pristalica parlamenta, koji su za vreme borbi potiskivani, buknuli su svom snagom. U jesen 1645. godine izvršeni su naknadni izbori za "Dugi parlament" - radilo se o 235 od ukupno 500 poslaničkih mesta, koja su upražnjena uglavnom odlaskom rojalista. Uprkos popularnosti indenpendenata posle bitke kod Nejzbija i njihovom uspehu na vanrednim izborima oni su u parlamentu ostali u manjini. Prezviterijanci su gospodarili u predstavničkom telu a indenpendenti u vojsci tako da će političke i verske razmirice ispoljavati kroz sukob vojske i parlamenta.
Prezviterijanci nisu nameravali da po pitanju verske tolerancije čine ustupke ni anglikancima ni "sektašima". Knjigu opštih molitava su prezviterijanci smatrali idolopokloničkom i da je "zato krajnje vreme da se ta bezobrazna zmija ukloni i smrvi u prah." Anglikansko bogosluženje je zakonom zabranjeno. Oko 2.000 sveštenika je sa vrlo malim penzijama otpušteno iz službe. Decembra 1647. na udaru su se našli i indenpendenti. Parlament je izglasao propise po kojima će Unitarijanci i ostali "slobodoumni jeretici" biti kažnjeni smrću a baptisti i drugi "sektaši" doživotnom robijom. Izglasana je, takodje, zabrana laicima da propovedaju ili da tumače Sveto Pismo.
Ne odobrivši slobodu vere parlament je pokazao vrlo malo političkog sluha i obzira prema vojsci koja je pod vodjstvom indenpendenata izvojevala pobedu. U svojoj netaktičnosti parlament je otišao još dalje. Postavilo se pitanje šta raditi sa vojskom. Predlagano je da se jedan deo uptorebi za borbu protiv ustanka koji je buktao u Irskoj a drugi otpuste kućama - ali bez plate koju im je parlament dugovao. To je bio deo zavere koju je skovao deo prezviterijanskih poslanika da pregovaraju sa kraljem i uz pomoć rojalista eliminišu "sektaše". Trebalo je da budu raspuštene samo trupe "Armije novog tipa" dok su ostale jedinice koje je plaćao parlament trebale da ostanu pod oružjem - u jedinicama na severu bilo je dosta bivših "kavaljera".
Vojsku je zahvatilo nezadovoljstvo. Našlo se vrlo malo dobrovoljaca za pohod u Irsku ali su vojnici odbijali da se demobilišu. . Armija novog tipa bila je još od ranije revolucionisana mada ni medju vojnicima nije bilo političke saglasnosti. Postojale su radikalnija i umerenija struje. Umereniji su se zadovoljavali dobijanjem verske tolerancije i parlamentarne vladavine - ova uverenja delili su i Kromvel i Ferfaks. Za korenitije promene zalagala se struja tzv Levelera ("uravnjivača"). Bili su to, uglavnom, kalfe, zanatlije, sitni trgovci. Njihov vodja bio je Džon Lilbern. Mada je bio poreklom iz stare aristokratske porodice "Slobodnorodjeni Džon" (Freeborn-John) bio je prekaljeni buntovnik koga globe, vezivanje za stub srama i zatvor nisu slomili. Njegova politička doktrina počivala je na prirodnom pravu - da se ljudi radjanju slobodni i da je izvor svake zakonite vlasti "narodni sporazum" . Cilj njegove političke borbe bio je opšte pravo glasa, da se parlament saziva svake godine kako bi se obezbedio nadzor poslanika od strane birača. U verskom pogledu zahtevao je ukidanje konvenata i episkopata i slobodu savesti. Ekonomski zahtevi bili su ukidanje trgovačkih monopola. Zanimljivo da je Lilbern u lordovima video potomke Viljema Osvajača i njegovih Normana a u nižim slojevima pokoreno angloskaksonsko stanovništva. Lilbernu je u toku 1646. dva puta sudjeno. Dom lordova ga je zbog buntovnih pamfleta osudio na visoku novčanu globu od 4.000 funti, sedam godina zatočenja u Taueru i doživotno lišenje prava na na vršenje gradjanske ili vojne funkcije. Lilbern je nastavio da piše pamflete iz Tauera koji su vršili vrlo veliki uticaj u vojsci.
Sada je počeo organizovan otpor vojske parlamentu. Najpre su u osam konjičkih pukova a zatim i u ostalim jedinicama vojske novog tipa kojom je zapovedao Ferfaks izabrani vojnički poslanici ili agitatori. Oni su zajedno sa oficirima izabrali veće vojske koje je trebalo da zastupa njene interese. Medjutim veće nije razmatralo samo problem isplate duga vojnicima nego se pozabavilo i političkim pitanjima - obezbedjenje verskih i političkih sloboda. "Ljudi za koje su se borili odricali su im sve stvari, materijalne i duhovne za koje su oni i njihovi mrtvi drugovi rizikovali živote na bojnom polju. Braneći sebe od vešala i zatvora, indenpendenti su branili slobodu mišljenja u Engleskoj."Hapšenje Lilberna je samo pojačavalo ogorčenje. Kromvel je pokušavao da sa jedne strane smiri strasti u vojsci a sa druge da privoli parlament na razboritiji odnos prema vojnicima. U parlamentu nije naišao na razumevanje. Saopštavajući vojnicima nameru parlamenta da ih raspusti kućama molio ih je da se potčine volji parlamenta obećavajući da će vojnicima koji se prijave za pohod na Irsku biti isplaćene sve zaostale prinadležnosti iz vremena gradjanskog rata. Kromvelov govor naišao je na negodovanje vojničkih predstavnika. Dolazi do rascepa i medju starešinama jer su neki od njih podržavali vojnike. Oficiri spremni da se potčine odluci parlamenta su prigovarali su svojim kolegama da kvare vojsku. U referatu koji je podneo parlamentu Kromvel je morao da iznese svoje mišljenje da će se vojnici možda i pokoriti demobilizaciji ali da Irsku neće ići.

6.3. Veze parlamenta sa kraljem Čarlsom - sukobi unutar vojske - Glave predloga i konferencija u Petniju - vojska okupira London

Situacija se komplikovala jer je parlament održavao veze sa kraljem Čarlsom nameravajući da uz pomoć rojalista ukloni protivnike i smiri vojsku. Kralj se, takodje neiskreno i sa zadnjim namerama, saglasio da ukine episkkopalno i prizna prezviterijansko uredjenja kao i da sve oružane snage budu pod kontrolom parlamenta dvadeset godina. Kralj je pristao. Parlament je 27. maja naredio demobilizaciju vojske.
Činjenica da je sve ono zašta se borio bilo dovedeno u pitanje prelomila je Kromvela na stranu njegovih vojnika. Već 31. maja odaslao je zastavnika Džojsa i 500 konjanika na poseban zadatak. Najpre je trebao da ode u Oksford i spreči agente parlamenta da uzmu artiljeriju koja je tamo bila smeštena. Potom je imao da ode u Holmbi i stavi kralja pod nadzor kako ne bi otišao u London i priključio se parlamentu. Lakomisleni Čarls je mislio da će umesto uz pomoć prezviterijanaca sada uz podršku Kromvelovih konjanika sesti na tron. Kralj je pod pratnjom stigao u Njumarket gde je bio logor Vojske novog tipa. Kromvel je napustio London i priključio se Ferfaksu i vojsci. Stavljanjem kralja i topova pod kontrolu Kromvel je računao da će privoleti parlament na sproazum bez da naruši integritet ovog tela. Medjutim došlo je do potpunog rascepa izmedju vojske i parlamenta. U Njumarketu su iz redova vojske čišćeni oficiri i vojnici odani parlamentu a iz Londona su neki od poslanika prebegli vojsci.
Na vojnom skupu održanom 4-5. juna u Njumarketu članovi vojnog veća su potpisali "Svečanu obavezu" u kojoj su formulisali svoje ciljeve i program. Tražilo se da "slobodnorodjeni engleski narod" kao i biviši vojnici neće posle demobilizacije vojske biti izloženi bilo kakvim nepravdama i uvredama. Bez zadovoljenja tih zahteva i dobijanja odgovarajućih garantija vojska nije želela ni da se razidje ni da se podeli na jedinice. Istovremeno je vojno veće izjavilo da vojska ne teži obaranju postojećeg poretka i da u njene planove ne ulazi stvaranje indenpendentske vlade i gušenje prezviterijanstva.
Uskoro, potom, je glavni štab vojske prenet iz Njumarketa u Sent-Olbens bliže Londonu. Vojno veće je 14. juna izdalo novu deklaraciju koja je imala da opravda približavanje vojske glavnom gradu koje je u prestonici izazvalo veliki strah. U deklaraciji su se tražili novi izbori za parlament odredjivanje njegovih sednica i čišćenje parlamenta od 11-storice njegovih članova koji su se najviše zamerili vojsci, kao i proglašenje amnestije.
Misao o vojnoj okupaciji Londona bila je sve prisutnija. Sredinom jula agitatori su tražili da se odmah udje u prestonicu, da se izvrši čišćenje parlamenta, da se londonska milicija preda u ruke indenpendenata da se parlament obaveže da ni pod kakvim izgovorom neće dovoditi strane trupe u zemlju. Kromvel i Ajreton su oklevali. Na njihov predlog obrazovana je komisija od 12 oficira i 12 agitatora da sastavi popis osnovnih zahteva vojske kao osnove za dalje pregovore sa kraljem i parlamentom. Ta komisija je izradila takozvane Glave predloga (Heads of Proposals) u kojima je zahtevano: da se parlament bira samo na razdoblje od dve godine; vojska i mornarica treba 10 godina da budu pod kontrolom parlamenta; spoljnom politikom treba da rukovodi poseban organ - državno veće, koje bi objavljivalo rat i mir u saglasnosti sa parlamentom i koje bi postavljalo više državne činovinike. Dalje, prema tom projektu trebalo je da se ukinu svi akti koji su propisivali obavezno korišćenje utvrdjenog teksta engleske liturgije. Sa druge strane ni od koga se nije smelo tražiti da prihvati konvenant. Rojalisti se u roku odpet godina ne smeju postavljati na državne položaje ni birati u parlament. Bila im je, doduše, ostavljena mogućnost da se otkupe plaćanjem globa i da samim tim speru sa sebe ljagu delikvenstva.
Parlament i kralj su igrali dvoličnu igru. Parlament je privremeno počeo da čini ustupke. Tomas Ferfaks je postavljen za glavnokomandujućeg svih vojnih snaga Engleske, medju njma i trupama koje su se nalazile na severu a kojima je ranije, do svog hapšenja komandovao general parlamenta Points. Rešeno je da se i komanda nad londonskom milicijom poveri indenpendentima. članovi parlamentarne 11-orice su dobili dozvolu da napuste London i odu na kontinent.
Medjutim stanovništvo glavnog grada je bilo protiv sporazuma sa "sektašima". Trgovačke kalfe su provalile na sednicu parlamenta i počele da prete. Parlament je sada radio pod diktatom londonskih masa. Londonska milicija, glavno uporište prezviterijanaca, bila je pod oružjem. Neki od članova parlamenta su pobegli pod zaštitu Kromvela i Ferfaksa.
Da bi sprečila prezviterijanski prevrat vojska je krenula na London. Milicija se nije usudila da pruži otpor prekaljenim Kromvelovim veteranima i glavni grad se 6. avgusta 1647. našao pod okupacijom vojske. Sada su vojni agitatori zahtevali sprovodjenje svog programa. Da bi to izveli bilo je potrebno da stvore indenpendentsku većinu u parlamentu jer su medju poslanicima prevladavali prezviterijanci. Kromvel je rasporedio konjički puk kod zgrade parlamenta i ušao na sednicu. Tražio je da parlament izglasa ukidanje odredaba koje je doneo od 26. jula do 6. avgusta pod pritiskom spolja. Mnogi od prezviterijanaca prilaze indenpendentima a neki napuštaju parlament tako da je Donji dom sada imao indenpendentsku većinu.
Sada kada je trebalo ostvariti političke ciljeve došle su opet do izražaja podele u vojnom veću izmedju independentski raspoloženih oficira (Grandi) i radikalno nastrojenih agitatora (Leveleri) koje je podržavala većina vojnika. Grandi su insistirali na Glavama predloga a leveleri na Lilbernovom Narodnom ugovoru i Stvari vojske. Kamen spoticanja bilo je opšte pravo glasa. Kromvel i Ajreton su se sada našli pred dvosturkim zadatkom - da umire radikale u vojsci i da privole kralja Čarlsa da prihvati Glave predloga.
Rasprava izmedju generala i izabranih predstavnika vojske održana je u toku oktobra i novembra 1647. u Petniju (Putney). Indenpendente su predstavljali viši oficiri a levelere niži oficiri, vojni agitatori ali i neki civili koji su došli iz londona. Vajldman, Seksbi i drugi leveleri su insistirali na pravu stečenom rodjenjem (birth right) na osnovu koga svaki punoletan Englez treba da ima pravo glasa. "Prirodnim zakonima" za koje su se zalagali leveleri Grandi su suprostavljali "Zemaljske zakone" - Grandi su smatrali da su potrebne izvesne korekcije izbornog sistema ali su bili protiv opšteg prava glasa. Posle burnog zasedanja vojnog veća, 29. oktobra 1647. obrazovana je komisija sa ciljem da uskladi zahteve levelera i one iznete u Glavama predloga. U kompromisnom programu rešeno je da se uopte ne izlazi sa predlogom o opštem pravu glasa. Vojnicima se izašlo u susret na taj način što je predloženo da se biračko pravo proširi na sve one koji su se u gradjanskom ratu borili na strani parlamenta ili su pružali materijalnu pomoć.Leveleri su bili nezadovoljni i trvenja su se nastavila. Na sednici od 1-8. novembra kada se raspravljalo o kraljevoj vlasti i pravima Doma lordova, leveleri su istupili sa republikanskih pozicija."Bog želi da iskoreni kraljevsku vlast, a mi govorimo o njenom obnavljanju" - negodovao je Seksbi. Protivnici pregovora sa kraljem dobili su prevagu na sednici od 5. novembra. Na zahtev levelera vojno veće je odlučilo da se sazove opšti skup vojske na kome je čitava armija trebala da odluči o prihvatanju Narodnog ugovora. Sazivanje ovakvog skupa pretilo je da unese nered u vojsku i Kromvel i Ferfaks su odlučili da po svaku cenu tome stanu na put. Na zasedanju od 8. novembra Kromvel je oštro napao vodje levelera iptužujuć ih da unose nemir u vojsku i kritikovao zatev za opštim izbornim pravom. Umesto opšteg skupa čitave vojske komandanti su odlučili da održe smotru vojske po jedinicama u tri vremenska roka na tri različita mesta. Leveleri su pokušali da na smotru 5 pukova u Veru zakazanu za 15. novembar dovedu još dva puka protivno Ferfaksovom naredjenju i izvedu oružanu demonstraciju u korist Narodnog ugovora. Ferfaks je uspeo da spreči pobunu. Naredio je vojnicima da sa šešira poskidaju cedulje sa tekstom narodnog ugovora. Odmah je sazvan vojni sud koji je trojicu vojnika osudio na streljanje. Presuda nad jednim vojnikom je izvedena na licu mesta pred celim pukom. Smotre drugih pukova su prošle mirno. U Vindzoru je zasedalo vojno veće koje je sudilo levelerski raspoloženim vojnicima i oficirima umešanim u pobunu. Na streljanje je osudjen još jedan kaplar 6-7 ih je proterano kroz šibe. To je bilo sve. U decembru je došlo do izmirenja Granda i levelera. Svi uhapšeni učesnici u pobuni su odlobodjeni i vraćeni na ranije dužnosti. Rojalisti su se spremali da uzvrate udarac i zemlja se nalazila pred novim gradjanskim ratom.

6.6. Bekstvo kralja Čarlsa - drugi gradjanski rat

Još dok je trajala konferencija u Petniju, kralj Čarls je 15. novembra pobegao u zamak Karisbruk (Carisbrooke) na ostrvu Vajt i tu počeo da sprema pobunu. Njegovi raniji pregovori i sa prezviterijanskim parlamentom i sa indenpendentskom vojskom bili su samo manevar. Decembra 1647. sklopio je sproazum sa škotskim prezviterijancima da se uguši indenpendentski pokret u Englskoj. Marta 1648. počeli su ustanci rojalista u Velsu, Kentu i nekoliko drugih grofovija. Jedna četvrtina mornarice stala je na kraljevu stranu i otišla u Holandiju i stavila se pod komandu Čarlsovog sina. Sa severa se kretala vojska od 20.000 Škota. U Irskoj se takodje spremala kraljeva vojska. Medjutim već u toku maja-juna Kromvel je potukao rojaliste u Velsu a Ferfaks u Kentu i Eseksu. Kavaljeri su razbijeni i razbežali su se. Pobunjeni garnizoni su se jedan za drugim predavali. Ipak sa severa je, kao glavna pretnja, nadirala vojska Škota kojoj su se pridružili engleski prezviterijanci i "kavaljeri". Kromvel je sa 9.000 ljudi krenuo u susret kraljevoj vojsci. Do odsudne bitke došlo je kod Prestona u Lankaširu. Posle bitke u susretu koja je trajala tri dana (17-19. avgust 1648) Škoti i rojalisti su potučeni. Septembra su "Obloglavi" zauzeli Edinburg. Vlast u Škotskoj je prešla u ruke levih prezviterijanaca, saveznika engleskog parlamenta. Kromvelova pobeda omogućila je Ferfaksu da zauzme 27. avgusta Kolčester poslednje utočište "kavaljera" u Kentu. Flota rojalista je potusnuta u Holandiju. Time je i drugi gradjanski rat okončan

[/justify]
avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 47
Datum upisa : 09.10.2009
Godina : 31
Lokacija : Smederevo/Novi Sad

Pogledaj profil korisnika http://novivek.forumsr.com

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu